Prva Mobilna književna rezidencija u Crnoj Gori / Reževići 2014

Prva Mobilna književna rezidencija u Crnoj Gori / Reževići 2014
image goran-denic-rezidencija-rezevici

GORAN DENIĆ: MAGARAC

Sun, 10/05/2014 - 10:53.

goran-denic-rezidencija-rezevici.jpg

 

Stari temelj kuće bio je od kamena u koji je, pored konobe, nekada uklesan jedva vidljiv krst, a sa prozora svake od soba, na nadograđena dva sprata, osa blago pomeranih u odnosu na osnovu, mogla se videti ravna linija mora i neba.

 

Ova kuća je, kao retko koja u kraju, još uvek imala svog magarca. Zajedno sa ljudima svakog dana je sa kamene terase gledao u more i s vremena na vreme mrdnuo bi ušima ili repom da otera muve.

 

Jednog jutra, gazda kuće spremio je doručak. Rekao je da su kobasice od magarećeg mesa poseban specijalitet.

 

GORAN GOCIĆ: MOĆ I MILOST

Sat, 10/04/2014 - 10:14.

Goran_Gocic-kolonija-rezevici.jpg

 

 

 

Religija je nesumnjivo vrsta moći. Istina, ova moć koja je Jevrejima data i koje su oni, pokazalo se, bili dostojni, avaj, nije često kombinovana s milošću: naime, milošću prema narodu s kojim dele zemlju, Palestincima.

 

13-27. septembar: U psihoterapiji postoji takozvani jerusalimski sindrom. Kažu da izvesni ljudi posle posete Jerusalimu umisle da su proroci, obuku toge i stanu da propovedaju bližnjima. Možda je i mene pomalo oprljio vreli dah tog ludila: natrag, nerado otrežnjan u svom Beogradskom pašaluku, paralelan argument sam usmerio na našu situaciju.

 

Posve je izvesno da je spomenuta funkcija religije, naime funkcija kontinuiteta, hteli mi to ili ne, hteli mi to sebi da priznamo ili ne, čak nezavisno da li naša elita sama to misli, na to pristaje, to propoveda ili ne – delegirana našoj Crkvi. I na kraju tih svetovnih krajeva, svrha Crkve, preciznije Srpske pravoslavne crkve, stoji na raspolaganju, u zaštitu, pa i u korist svih nas, uključujući i one krajnje skeptične prema njoj: srpskih komunista, neverujućih, budista, seksualnih manjina, sajentologa, pagana, ateista, satanista, jeretika, zilota: u odlučnim trenucima, u teškim vremenima, ona je bila, jeste i biće presudna spona samoodržanja.

 

U istom svetlu, ono što vidimo svuda oko nas – jedak, nipodaštavajući, vulgaran, pogrdan, uvredljiv, raspsovan, uličarski govor o Crkvi – instituciji koja je najpovezanija s našim vlastitim kontinuitetom, dakle, instituciji nad svim institucijama – krajnje je iracionalan i samodestruktivan, okrenut protiv centra vlastite dobrobiti. Mi kao da odbijamo da budemo dostojni vlastite tradicije.

 

U tom smislu, blasfemija – i u slučajevima kada dolazi od strane vrhunskih umetnika, čak i meni omiljenih umetnika, a kamoli od strane nekog prostaka ili budale – oduvek mi je bila strana figura. Ne zato što sam sablažnjiv, što sam fundamentalista, što sam verski zatucan, već zato što prosto zadire u pitanje samoodržanja.

 

A sve ovo govorim zapravo obraćajući se svojim sunarodnicima, poznanicima i prijateljima koji možda, obuzeti nekim sitnim i nevažnim pitanjima, sitnim i nevažnim debatama, brkajući bitno i nebitno, ispuštaju iz vida i olako žrtvuju upravo ono najvažnije. Podsećam na ono što, za razliku od seksa, niti volimo niti se rado sećamo: da potičemo iz malenog, često gaženog i ugroženog plemena – poput Jevreja ili Sika, čija su religioznost i ratobornost najuže skopčane sa opstankom i kojima je Crkva verovatno važnija koheziona sila nego što je možda slučaj s drugim, srećnijim narodima.

 

 

Kao da nije dovoljno rasparčana, zavađena i antagonizirana (partizani i četnici, selo i grad, Grobari i Cigani, prva i druga Srbija, rokeri i turboflkeri, komunisti i kapitalisti, kriminalci i poštenjačine, stranački organizovani i stranački neorganizovani, zaposleni i nezaposleni, itd, itd) moja zemlja se sada, oko jednog posve irelevantnog pitanja, temeljno polarizuje na do smrti i dalje zakrvljenu gej i strejt, te pro-gej i pro-strejt frakciju, a Crkva smesta pada kao kolateralna šteta.

 

Nazovite me konzervativcem, klerofašistom, zilotom, nazadnjakom, budalom; izbrišite me s liste fajsbuk prijatelja, parkirajte preko mog srčano negovanog travnjaka, skinite me s liste pozivnica na prijeme po ambasadama i premijere, pišite o meni parodije na e-novinama, pucajte ali ja i dalje držim čas: moj je stav da Crkva ne može da padne kao kolateralna šteta oko bilo kog, a ponajmanje nekog tako tupog, nevažnog pitanja, i da svako, a ponajpre pitanje kao što je potreba ili nepotreba izvesne uvozne parade treba pre da padne kao kolateralna šteta kada su ugled, pozicija, održanje i kontinuitet religije i Crkve u pitanju. Ispostavlja se da je cena održavanja jedne lakrdije rušenje temelja postojećeg svetonazora. Mi smo zapravo postali prilično vešti i poznati po drevnoj veštini koja se u narodu zove klanje vola zbog kile mesa.

 

 

Ovaj me je šlagvort bacio pravo u krilo sledećeg doživljaja. Kolonije književnika – čak i književnika koji dolaze iz malih, ratobornih, preko mere ponositih i katkad nepotrebno zavađenih zemalja, kao što je bio slučaj sa regionalnim skupom pisaca iz Crne Gore, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije u Reževićima, Montenegro – tako sam i zamišljao. Dosad sam bio pozivan na konferencije; to su kudikamo disciplinovaniji i zahtevniji skupovi stručnjaka. Ovo je moja prva umetnička, razbarušena kolonija.

 

Svidela mi se upravo zbog toga. Štaviše, raznorodnost svetonazora i interesovanja prisutnih me je nadahnula i ohrabrila da istrajem u svojim uverenjima, čak i svojoj ludosti. Daću sebi za pravo jedan lični zaključak, mali doprinos našoj budućoj, jedva načetoj debati pod naslovom Tabui tranzicije u vidu stidljive generalizacije – koja se začudno uvezala sa onim što držim esencijalnim pitanjima. Ne doprinosimo, ne učestvujmo, dakle, u tranziciji s lošeg na gore. I u apostrofiranom, i u svakom drugom slučaju, slobodni smo i pozvani da moć koja nam je data – spiateljski talenat, naime – koristimo uz veliku dozu odgovornosti i milosti.

 

Međutim, situacija na terenu je drugačija: što je moćnija, što je raširenija, što je dostupnija, Javna Reč kao da se više utapa u banalnost, u glupost, u oholost, u neodgovornost, u prostituisanje, u zavaravanje, u hvalisanje, u ogovaranje, u samopovlađivanje, u brbljanje, u porok, u uzimanje slobode za sve i svašta, kao da je zaklonila bilo koju vrstu milosti. Jedan od ključnih tabua tranzicije je upravo devalvacija težine napisanog i izgovorenog.

 

Dakle, ne koristimo moć javnog istupa – na demonstracijama, na društvenim mrežama, pod svetlom masovnih medija, i konačno moć literature – da brutalno vređamo, razračunavamo se ili ismevamo neku stranu s kojom se ne slažemo. Svi, pa i najnaivniji među nama, svesni smo da su naše institucije, blago rečeno, nesavršene, ali umesto pleženja, naricanja, zapomaganja, kevtanja i prskanja sprejom preko njih, budimo gospodstveni, konstruktivni, samokritični, državotvorni, iskreni, ozbiljni, odlučni, samosvojni, moćni, a na kraju i milostivi u svojim zamerkama, primedbama i kritikama, u građenju boljeg sveta bar upola onoliko koliko su bili veliki pisci našeg jezika. Naš će glas tako ozbiljnije odjeknuti i dalje se čuti.

 

SLAVICA AGATONOVIĆ: JA

Fri, 10/03/2014 - 21:04.

slavica-agatonovic-mobilna-rezidencija.jpg

 

Brodski dnevnik s gornje palube – paluba u suton, pramac prepodne

Kompas je u grlu, stomaku, ostajem u korenu igle

Ne vrtim se, samo mi se kosa diže

Onda teg siđe na srce, tutnji tu, a ja težim plutanju, lakoći, skidam telo

Kako bez reči, posle njih i pre, lako je, lakše li je?

Tišina – distanca – poštovanje (finsko-japanski recept!) = le rayon vert, gde je, den gröna strålen,

the green ray, zz, zeleni zrak?

Uvek tražim u daljini, da ne bih razgrtala maglu u sebi, da ne bih dublje uranjala, ispod, gde sam ja?

Gde sam, pitam, ko sam, što sam? Otkud otpor i zašto je tako strašno biti „ja“?

Lapidarno i uklesano stojim iza svega.

VLADISLAVA VOJNOVIĆ: KO SMO I ŠTA HOĆEMO

Tue, 09/30/2014 - 11:42.

vladislava_vojnovic-kolonija-rezevici.jpg

 

Once up on a time at (not so) wild Mittel Europe kojoj moja tadašnja zemlja Jugoslavija i jeste i nije pripadala, trebalo je da odnesem svoj scenario za celovečernji igrani film na čitanje slavnom glumcu. To zato što je veliki i meni zauvek najdraži reditelj iz one moje tadašnje zemlje želeo da po tom mom scenariju režira film, a mislio da je taktički bolje da slavnog glumca startujem ja, mlada, tek diplomirala scenaristkinja sa praznim CV-jem i još praznijim društvenim likom, nego on, reditelj, vršnjak glumca s kojim je već imao nekakvu ne isključivo pozitivnu i veselu istoriju. I tako, da meni reditelj broj fiksnog telefona glumca (mobilni telefoni, dakako, nisu ni postojali) i ja sledećeg jutra ustanem sa zadatkom da telefoniram zvezdi, da saznam da li je uopšte voljan da čita scenario tamo neke nadobudne balavice i, if yes, da mu taj svežanj papira odnesem. Osećajući se kao da treba da se obratim samom Džonu Vejnu, klecavih kolena od treme, krenem ja da se vrzmam oko telefona, da ređam kafu, cigarete, olovke, selotejp, čekić, vazu sa cvećem, ćebence i sve ono što čoveku može zatrebati pri krucijalnom telefonskom pozivu; u apsolutnom užasu ambivalencije gde znam da od mog filma ništa neće biti ako ne dam i ovakav svoj doprinos njegovom pakovanju, a istovremeno u samrtnom strahu da se ne izblamiram i ne budem glatko odbijena, u jednom trenutku shvatim da je najbolje da napišem koncept za razgovor, da ne bih besmisleno trabunjala u slušalicu. I napišem ga. I glumac mi glatko i srdačno kaže da dođem u Košutnjak gde upravo snima neke studijske scene za neki film, da donesem scenario, da će ga rado pročitati. I ja izletim iz kuće i odem da učinim sve kako mi je rečeno. A u stan u kojem sam živela, odmah za mnom dođu moj tadašnji muž Mirko Vizi i moj prijatelj i kolega Branko Vukojević, sednu za onaj isti sto gde sam neoprezno ostavila poverljivi materijal, tj. koncept. Godinama kasnije akonto tog koncepta zbijale su se šale na moj račun jer na papiru su stajale – kako ih je pokojni Branko krstio – Vladislavine antinomije uma, tj. dva pitanja: ko sam i šta hoću!

 

A na ta pitanja, odgovarala sam sebi još mnogo puta u životu, ne uvek sa istim saznanjima i osećanjima. Na ovoj ovde književoj koloniji, razmišljajući o tabuima tranzicije, o tabuima bez tranzicije, o tranziciji bez tabua i svim ostalim logičkim zavrzlamama s kojima nije loše početi tekst, a i više od teksta, zapitala sam se opet to isto. Onaj reditelj bio je Živojin Pavlović, umro je na Dan republike one zemlje koje više nema, 29. novembra 1998., ne dočekavši da vidi u šta ćemo do kraja upasti, ako ovom upadanju uopšte kraja ima. Onaj glumac bio je Bata Živojinović koji je još živ, koji je veliki glumac i ima ogromno srce i posle smo nekad i sarađivali na nekim drugim filmovima, a kao i ja, htela to ili ne htela, doduše shodno svojoj veličini i moćima, učestvovao je u upadanju i propadanju. Šta nam je sve to trebalo? Da li smo znali šta radimo? Da li čovek treba da se uzdrži od bilo kakvog delanja kad stvari idu kud ne treba? Može li se apstinirati od života, ako život nema željeni oblik? Može li se pobeći svim odgovornostima i krivicama iz Jaspersovog Pitanja krivice? Da, da, nisu najbolji oni stomaci koji odbijaju svaku hranu, ali, opet, ne treba jesti otrovne bobice i buniku, a ni genetski modifikovanu hranu. S druge, treće i četvrte strane, možda prostačko-darvinistički, a možda životvorno, ma kako mračno bilo oko nas, mi moramo da živimo i danju i noću. I onda, kad je mračno, nije loše upaliti malo svetla, ili što bi rekao markiz de Sad u Filozofiji u budoaru, valja uneti malo reda u orgije. :) Skupili smo se ovde da razmotrimo svoje pojedinačne muke s vremenom i mestom na kojem živimo, da ih ujedinimo, da se zalažemo za svetlo, da se pobijemo sa pomračinom. Ko sve sme da kaže da se i dalje oseća kao Jugosloven? Ja! Ne samo kao Jugoslovenka koja je bila kod kuće i na Pelisteru i na Korčuli i na Prenju i u Celju i na Durmitoru, već i kao Austrougarka jer sam odande, iz Bele Crkve, iz te moje Biserice Albe, Feher Temloma, Weisskirchena im Banat, volim te predele, tu kuhinju, taj jezik. Dobro razumem slovenački i makedonski, a ne vidim naročitu razliku ni između peškira, ručnika, šugamana... I znam ja sve o epohama ujedinjenja i epohama secesije, klanjam se žrtvama ujedinjenja i žrtvama rascepljenja, volim da verujem da su ti ljudi imali ideale, a ne samo podpadanje pod gadne manipulacije onih na vrhu gladnih moći i novca. No, imam i lošu savest što sam nesklona da poverujem da ima ičeg važnijeg od samog života. Da, shvatam da je život bez dostojanstva besmislen, ali ne shvatam da se dostojanstvo mora crpeti iz alata, a ne iz zanata. Pod alatom podrazumevam oblike organizacije društva, a pod zanatom život sam u kojem se ljudi vole, brinu o bližnjima i sebi i bave se nečim kreativnim, a ne destruktivnim. Da biste vozili bicikl potreban vam je bicikl koji ne mora biti firmirana aždaja, nego može i stari poni. Da biste pecali, treba vam ribarski najlon i udica, ne moraju to biti čudesa s blinkerima. Da biste kuvali, ne treba vam silesija posuđa nego može i neka mala šerpa. Da biste voleli i pobedili egzistencijalnu i esencijalnu usamljenost, ne treba vam osoba iste rase, vere, nacije, pola, roda i uzrasta, nego to može biti neko ko dolazi iz apsolutne Drugosti koja vam prija, bilo zato što ste radoznali, bilo zato što se u Prvosti ne osećate dobro iz ko zna kojeg sopstvenog razloga.

 

I evo nas sad ovde, u Reževićima, svi imamo neki malo više ili malo manje takav osećaj. Jedemo dzindzule i motar, ja – nek su mi na život i na zdravlje, što bi rekla moja baba – prvi put u životu. I to bi mi bilo sasvim dovoljno, pored ovog mora i ovog horizonta koji je toliki da dokazuje da je zemlja okrugla ne samo odozdo na gore, nego i s leva na desno. No, ne može samo ono što je dovoljno, mora i ono što je viška. A to viška, ljudskom je rukom razasuto duž cele ove obale, grozomorni pejzaž tranzicije gde se neumorno zida i još neumorije ostavlja nedovršeno, koje izgleda kao grandiozne ruševine budućnosti, a ne prošlosti, koje se uklapa u estetiku odvratnog o kojoj je pisao spomenuti Živojin Pavlović i uticao na moje formiranje kao mislećeg i procenjujućeg čoveka. Kad sam loše volje, pomislim da će svet uskoro izgledati tako, i fizički i šire, da neću imati za čim da žalim kad dođe vreme umiranja. Kad sam dobre volje, setim se da sam svom ocu zamerala što je hulio na svet u kojem sam stasavala: „Tata, meni je lepo, ovo je moj život, pusti me malo da uživam, prestani da mi pričaš koliko je nekad bilo bolje!“. I dok nas melju šerpe tranzicije, dok nas bombarduju krilaticama i prinudama da novcem koji nemamo kupujemo stvari koje su nam nepotrebne da bismo se dopali ljudima koje ne volimo, neki klinci zagrljeni šetaju međ rugobnim zgradama, gledaju kako da se sakriju iza nekog ćoška-ugla-kantuna i da budu malo sami pod onim večnim zvezdama. I drago mi je zbog njih, mada se ja nigde ne zavlačim, nego sa svojim novim prijateljima okupljenim ovde jedem one dzindzule i motar i pada mi na pamet da mora biti da se neka ovakva žena kao ja silno nervirala kad su se u arhitekturi smenjivali dorski, jonski i korintski stil, da rugobe, da neukusa, da lopovluka ljudskog, mislila je ona i osećala se glupo i nesavesno, a nije pojma imala da ću joj posle 2500 godina odavati poštu sa obala sredozemlja i dovikivati joj da se ne sekira tamo negde na onome svetu odakle mora da se već i sama, osim u PMS-u, slatko smeje stolećima.

 

Ko sam i šta hoću? Žena sam na ivici ženstvenosti, mada i to opet sve u zavisnosti po kojim kriterijuma razmatramo koncept ženstvenosti (a naročito koncept starenja, majku mu lopovsku!), bavim se poslom koji mi se čini jedinim smislenim, ako ne baš na celom svetu, a ono svakako za mene u mom svetu, od toga veoma teško živim u smislu vrednosti i nužnosti sveta oko sebe koji, nebesima hvala, oduvek i zauvek odbija da se uredi kako mi odgovara, kako bilo kojem blentavom čoveku, pojedincu odgovara. Šta hoću? Hoću da naučim da se uklapam koliko mora, a da to ne mora da bude na uštrb totalne predaje koja nije u mojoj šolji čaja, tj. kafe. Hoću da ovakvih mesta, ovakvih ljudi i ovakvih događaja bude još i hoću da se tim mestima, ljudima i događajima neko obraduje i bude prema njima blagonaklon kao veliki reditelj i veliki glumac prema meni mladoj s početka ovog teksta. A ne bi bilo loše i da nam kroz neki dan, deceniju ili 2500 godina mahne neka malo namćorasta žena koja nas se, gledajući stene, horizont i more, setila.

 

 

 

 

MARINA SIMIĆ: HRABROST U POKRETU

Mon, 09/29/2014 - 09:31.

Marina-Simic-kolonija-Rezevici.jpg

 

Kao što neko reče ono veče: "O kakva hrabrost, skupiti ovoliko ljudi koji se ne poznaju..."

I ta hrabrost je uvek pobeda dok postojimo. Ćutali ili pisali, ostaju tragovi jedne književne kolonije u Perazića Dolu.

 

Anđelka Nenezić: RECEPT ZA POKRETNU KNJIŽEVNU KOLONIJU

 

Sun, 09/28/2014 - 16:59.

Andjelka-Nenezic-Rezevici-kolonija.jpg

 

Recept za pokretnu književnu koloniju

 

Osušeni vrganj - Saša Ljubiša

Pesto - Đorđe Gregović

Limun - Ognjen Spahić

Matičnjak - Vasko Raičević

Bosiljak -Stefan Bošković

Marinada – Vesna Tašić

Patlidžan - Lamija Begagić

Tikvica - Staša Aras

Bijeli luk - Denić

Rukola - Vladislava Vojnović

Med - Marina Simić

Tjestenina - Ja

 

Potopiti osušenog Sašu u mlakoj vodi. Grilovati Stašu i Lamiju. Dok su jos vruće preliti ih Vesnom od: maslinovog ulja, Denića, Marine, Ognjena, Stefana i Vladislave. Pirjaniti Sašu i dodati Đorđa. Saši dodati hladnu salatu od Staše i Lamije. Začiniti sa malo senfa, Vaska, kapara i soli. Mene skuvati aldente. Sve ih dobro promiješati i zamisliti u jednoj šerpi, tavi, teći, podrumu, školi, knjižari, svojoj bašti.......

 

Koliko čega ili koga, procijenite sami.

 

Oprezno sa uljem i vodom, a posebno sa vatrom i suknjom.

 

STAŠA ARAS: TU NIJE BILO POMOĆI

Fri, 09/26/2014 - 19:11.

stasa-aras-rezevici-kolonija.jpg

 

Najlakši i najbrži način da uđeš u drugi svijet je ovo, rekao je Sale i navukao masku na glavu, strpao žutu disalicu u usta i nestao u valovima. Ja sam još neko vrijeme zurila u plavu crtu obzora i bilo mi je žao da uđem u drugi svijet, ovaj svijet je bio previše privlačan, utaban. Tu su duge grane mirte na kozjoj stazi čije su bobe tek počele rumenjeti, tu je je nar, je koromač, je marulja, je kaktus, je miris, je cesta kojom sam došla da bi se njome opet vratila. Drugi svijet je misao da se možda ne moram vratiti, su jata crnih ribica, obala surova i divlja, grote u kojima urla more, misao da mogu plutati i slušati svoj dah bez kompromisa. Ispred i iza, vidljivi i nevidljivi svijet, a između modra crta obzora što je opet zasjekla moje čelo do negledanja. Onda sjajni nokat plaže na koju ću izroniti ako uopće uronim. Tabui u tranziciji između prvog i drugog svijeta, su želje da nešto napustiš, ne bez žaljenja, ne bez straha, ali s deklarativnom odlučnošću da pristaneš u drugi svijet. Jedan od tabua u zemljama u tranziciji je činjenica da mi svi govorimo istim jezikom o istim stvarima. Saša izlazi s barbunom na ostima. Ja kažem - Trlja iz kamena, on kaže barbun. Smijemo se. Vrijeme se promijenilo nekoliko puta. Gladna sam, putovala sam cijelu noć, onda legla na krevet i poslala poruku -Ja sam napustila Zadar. Imamo li pravo na dvosmislenost, imamo li pravo na ziheraštvo, na backup plan? Kaže Saša da nemamo. Baš u zemljama u tranziciji tabua uopće nema i sve je dozvoljeno. I sve mora biti dozvoljeno. To je sve samo umna zavrzlama. Uspon je bio naporan. Uska kozja staza dijelom je bila posuta smrvljenim starim asfaltom kojemu, očito, tu nije bilo mjesto. Iz asfalta je probijala kopriva, je divljala kupina, je mirisalo bablje ljeto. I tu nije bilo pomoći. Nijedan asfalt tu ne može pomoći.