Gojko Božović seecult

Gojko Božović, pesnik, književni kritičar, esejista i osnivač i glavni urednik izdavačke kuće Arhipelag Gojko Božović, smatra da bi ulazak Srbije i drugih zemalja Zapadnog Balkana u Evropsku uniju pokazao da je Evropa prevazišla jednu od svojih najvećih kriza, koja je pre svega institucionalna. Iako jeste za evrointegracije, Božović je za serijal “Zašto DA NE u EU” izneo i niz kritika, smatrajući da politika EU u mnogim aspektima nije u duhu proklamovanih evropskih tradicija i vrednosti. Kao najzastupljenije mitove o EU vidi, s jedne strane, idealizaciju, a s druge – apsolutnu negaciju svih vrednosti na kojima je utemeljena EU. Šansu za Srbiju u EU vidi upravo u kulturi, i to ne samo u smislu promocije kulturne baštine, već i savremene kulturne produkcije, koja je sada marginalizovana.

– Da li ste za ulazak Srbije u EU?

  1. : Jesam za ulazak Srbije u EU i smatram da je bolje da što pre uđe, odnosno da bi bilo najbolje da je odavno u EU, i to iz mnogo razloga. Najpre, zato što mi pripadamo evropskom kulturnom krugu, evropskoj kulturnoj, političkoj i istorijskoj tradiciji. Potom, zato što smo okruženi zemljama EU i zato što je to naše prirodno okruženje u svakom smislu – od kulturnog do političkog i ekonomskog. Iskustvo zemalja koje su pre nas ušle u EU pokazuje da pripadnost toj zajednici ima određene prednosti, što dolazi do izražaja u kriznim situacijama. Između ostalog, zemlje koje su prošle kroz proceduru prijema u EU izložene su velikim preispitivanjima, a u času kada pristupe EU, onda njihov politički, diplomatski i svaki drugi položaj postaje bitno bolji. S druge strane, u situaciji kada velika kriza pogađa čitav svet, posebno EU, ona se pokazuje kao jedna nedovršena struktura. Mislim da bi prijem Srbije i drugih zemalja Zapadnog Balkana u EU zapravo pokazao da je Evropa prevazišla jednu od svojih najvećih kriza od kako je nastala, a ta kriza nije samo ekonomska, iako se o njoj najčešće govori – ona je pre svega institucionalna. Pokazuje se da je EU nedovršena, da ima određene mehanizme, ali da ti mehanizmi nisu dovoljno zaokruženi da bi funkcionisala kao stabilna celina. Ona ima centralnu banku, ali nema jedinstvenu fiskalnu politiku, nema jedinstvenu kulturnu politiku, jedinstvenu diplomatiju i pogotovo u kriznim situacijama ne deluje jedinstveno i efikasno, pa se mora kazati da evropska politika u mnogim svojim aspektima nije u duhu najboljih evropskih tradicija i vrednosti. Kriza je stavila na test mnoge, pa i EU. Ispostavlja se da u odnosu na konkretne ljude i događaje EU nema zajednički stav, koji bi imao ne samo jednu vrstu političkog pragmatizma, nego i jednu vrstu humanističkih i moralnih vrednosti na kojima je evropska civilizacija i nastala, a na koje se EU neprestano poziva.

Kapitalizam je u krizi, govori se, ali meni se čini da je pre svega u krizi demokratija. Pokazuje se da je kapitalizam veoma uspešan, čak i u autokratskim državama. Kako unutar EU, tako i u zemljama kandidatima, postoje otvoreni autokratski režimi koje EU potpuno toleriše, a u nekim slučajevima – kao što je slučaj Srbije, otvoreno podržava. Time EU ne samo da šalje pogrešnu ili opasnu poruku, nego ona zapravo izneverava osnovna politička načela na kojima postoji. Jer, zbog jednog kratkoročnog političkog interesa, koji čak ne podržavaju ni sve članice EU, ona je spremna da prihvati u osnovi autokratski režim kao svog ključnog političkog saveznika i da o tom režimu govori najbolje i da prema njemu nema nijednu vrstu primedbe.

Mislim da Evropa, kao i mnogi koji su u Evropu verovali, koji veruju da je EU zajednica koja može da prevaziđe probleme koji su tako dugo trajali u evropskoj istoriji i bili tako dramatični, da može postojati samo na jedinstvu interesa i, što je mnogo važnije, na jedinstvu vrednosti. Te vrednosti se u današnjim kriznim momentima zapravo vrlo često zaboravljaju, pa se mora reći da čak i jedan birokratski sloj koji postoji u EU nije u najboljem duhu evropske demokratije. Jer, ogroman broj evropskih birokrata, koji čine menadžment EU, nisu izabrani ni na jednim izborima. Čak i u zemljama koje nemaju dugu demokratsku tradiciju, niti dug višepartijski parlamentarni život, postoje izbori u manjoj ili većoj meri slobodni, ili potpuno slobodni, dok za mnoge vrlo važne pozicije od kojih zavise milioni ljudi u EU ili izvan nje, ne postoje izbori, nego postoji birokratska struktura koja je na neki način izneverila vrednosti evropske demokratije i to jeste ozbiljan izazov.

Uprkos svemu verujem da Srbija nema bolju mogućnost, bolji izbor, od ulaska u EU.

– Šta očekujete od ulaska Srbije u EU u sektoru kulture?

  1. : Danas je kultura marginalizovana svuda i nije čudo što se ne pominje u pretpristupnim pregovorima, u poglavljima, zato što je prisutan globalni fenomen marginalizacije kulture, pogotovu visoke kulture. I to je samo jedan od simptoma sadašnjeg stanja. Ono što u EU postoji, iako ne postoji u poglavljima, jeste čitav sistem podrške kulturi, kulturnim institucijama, u pojedinim zemljama EU, kao i na nivou EU – program Kreativna Evropa 2014-2020, kao i čitav niz drugih projekata, osnažuju određene inicijative u kulturi i umetničkoj praksi. To smatram vrlo važnim i dobrim zato što je omogućilo da se kulturne institucije, javne i privatne, u EU, pa i van nje, u većoj meri umreže i povećaju mobilnost umetnika. To smatram važnim, jer ljudi mogu da govore jedni o drugima samo ako se poznaju. Mnogi projekti u kulturi koje je podržala EU ili pojedine zemlje pomogli su osnaživanju evropske kulturne matrice koja je ponekad zaboravljena nekad zbog obnovljene težnje za nacionalnim romantizmom, nekad zbog obnovljene težnje za nacionalnim suverenitetom, nekad zbog posledica hladnog rata, nekad zbog novih kriza i sukoba koji su se javljali u Evropi u proteklih 20 godina. Vrlo često su modernizacijske ideje u Evropi dolazile iz kulture, pa verujem da će tako biti i ovoga puta i da ova kriza može biti prevaziđena samo stvaranjem novih vrednosti, pa i u kulturi između ostalog.

– Koji su najzastupljeniji mitovi o EU?

  1. : Najzastupljeniji mit do izbijanja ekonomske krize bio je da je Evropa veliki penzijski fond koji će onog momenta kada uđemo u EU nadoknaditi sve naše ekonomske gubitke, lične i kolektivne, i da ćemo se tog časa zaputiti u nekakvu penziju koja će rešiti sve naše ekonomske probleme. Početak ekonomske krize je razvejao ta očekivanja i stvorio ogromno razočaranje u značajnom delu javnosti i to je izavalo značajne turbulencije čije posledice pratimo proteklih nekoliko godina.

U oblasti kulture rekao bih da postoje dva stereotipa – apsolutna idealizacija EU, pri čemu se vrlo često ne razlikuje Evropa i EU, a zatim i verovanje da svaka preporuka koja dolazi iz Brisela jeste novo Sveto pismo koje mora biti realizovano u kulturi, politici ili nekom drugom aspektu našeg života. Na drugoj strani je apsolutna negacija svih vrednosti na kojima je utemeljena i na kojima se razvija EU. Naravno, sve što nastane možemo smatrati nedovršenim, nepotpunim, možemo kritikovati, ali ja verujem da je u pristupu jedan srednji put najracionalniji.

Kada je reč o našoj kulturi, smatram da je onaj aspekt prema kojem svaka zajednica treba da bude prepoznata u širem smislu nije ni politika, a u našem slučaju nije nažalost ni ekonomija. U našem slučaju to može biti samo kultura – kulturna baština, ali i, duboko verujem, naša savremena kultura. Ona se mnogo više marginalizuje od naše kulturne baštine. Upravo je to ono po čemu možemo biti prepoznati, što možemo ponuditi kao naše najbolje lice, najbolje izdanje. To je ono što možemo ponuditi zajednici evropskih naroda. Jer, biti član jednog kluba – ako tom klubu ne doprinosite, mislim da je potpuno besmisleno.

Vrlo često se raspoloženje naše javnosti, pa i naše kulturne elite, kreće između dva potpuno nepomirljiva pola. Na jednoj strani, to je jedna maksimalizacija ciljeva, podgrevano uverenje da smo bolji od mnogih ako ne čak i najbolji, a s druge strane, jedna potpuna samonegacija. Ni jedno ni drugo nije ni korisno ni produktivno. Moramo verovati u vlastite vrednosti da bismo shvatili sopstvene mane.

– S obzirom na stanje u kulturi i kulturnu politiku, da li imate neka strahovanja od ulaska u EU i šta bi trebalo promeniti da bi se situacija poboljšala?

  1. : Ono što je kod nas uvek bio problem jeste da kulturnu politiku nikada nismo imali kao dugoročan projekat, kao dugoročnu osmišljenu strategiju koja će trajati barem desetak godina. Kako se promeni menadžment u kulturi, uprava neke kulturne institucije, pozicije u Ministarstvu kulture, odmah se menjaju kulturna strategija i prioriteti. Nama je uvek nedostajao smisao za kolektivni rad i za određivanje prioriteta, a u kulturi nam je nedostajala i jedna vrsta proizvodnje viših kapaciteta, više organizacije. Naša kultura je u modernim vremenima uvek više počivala na kreativnosti i entuzijazmu. Velika pohvala kreativnosti i entuzijazmu. Međutim, entuzijazam je ipak potrošiv resurs i da bi kultura imala bolji položaj u našem društvu, a zatim i bolji položaj u okviru šire evropske zajednice, nama je neophodna osmišljenija, delotvornija kulturna strategija, koja bi bila dugoročnija, koja bi podrazumevala osnaživanje kulturnih institucija, javnih i privatnih, kako bi njihov rad u inostranstvu bio vidljiviji.

Nama veoma nedostaje i celovita strategija predstavljanja naše kulture u svim njenim aspektima u inostranstvu. Vrlo često odsustvujemo sa važnih događaja, a u samoj zemlji nema dovoljno kulturnih događaja sa međunarodnim ambicijama. To prosto nije dobro zato što bi ulazak Srbije u EU mogao da podstakne jednu vrstu interakcije između umetnika i ljudi koji se bave kulturom da bi srpska kultura samim tim postala vidljivija u širem kulturnom korpusu.

Naravno, mnogo toga bi zavisilo od nas samih, jer ne možemo očekivati da neko drugi reši sve naše probleme. Jer, jedan od mitova je bio i da je Evropa rešenje, da je ulazak u EU konačno rešenje i da posle toga ne postoji ništa što bi bilo ko od nas trebalo da uradi. Meni je žao što naš ulazak u EU traje tako dugo, moram reći, ne samo našom krivicom. Ali, to je otvorena mogućnost koju valja što pre iskoristiti, jer sa stanovišta kulture verujem da bi interakcija bila znatno veća nego što je u ovom trenutku i da bi prepoznatljivost srpske kulture u evropskim razmerama bila nesumnjivo uticajnija, sa većom akustikom, većom radijacijom, većim prisustvom.

Ono što bi mogla da budu strahovanja, to je činjenica da su sve zemlje koje su ušle u EU proteklih desetak  godina imale probleme – ili bi zapostavljale standarde koje su morale da dostignu neposredno pre ulaska (u mnogim takvim zemljama javile su se vrlo jake tendencije, čak neka vrsta zatvaranja), često su se pojavljivale autokratske tendecije, krajnje radikalne opcije, leve ili desne. To je dosta zanimljivo jer se pokazuje da zemlje u pretpristupnom procesu često izgledaju bolje nego one koje su već ušle u EU. To bi mogla da bude jedna  vrsta strahovanja – da onog časa kada uđemo u EU pomislimo da smo rešili sve svoje probleme i da više ništa ne moramo  da radimo.

– Kakva su vaša iskustva sa evropskim fondovima i, s obzirom da Arhipelag organizuje i Festival evropske književnosti, da li je teško pronaći partnere u zemljama EU koji bi možda na sličan način promovisali i književnost iz Srbije kao deo evropske kulture?

  1. : Za neprofitne projekte u kulturi, kao što je književni festival, uvek je teško pronaći sredstva i u zemlji, i u EU. Neke mogućnosti ipak postoje i to podrazumeva dugoročan i sistematičan rad, jednu vrstu upornosti koja znači da ćete praviti festival bez obzira na to da li će sredstva postojati ili neće. Ako imate tu vrstu upornosti, onda su šanse da ćete pronaći sredstva u nekom narednom periodu znatno veće. Mi smo, kada je reč o Beogradskom festivalu evropske književnosti,  najviše uspeha imali u saradnji sa evropskim piscima. Imali smo dobru saradnju sa evropskim medijima i sličnim festivalima u pogledu razmene pisaca.

Učestvovali smo s Festivalom na pojedinim konkursima Kreativne Evrope, imali smo dobre rezultate – naša aplikacija je dobila 98 od mogućih 100 poena. Dakle, nemamo loših iskustava, ali ta iskustva pokazuju i da su projekti iz književnosti i izdavaštva koji se podnose komisiji EU jesu složeni i birokratski komplikovani. I kada podnosite aplikaciju da objavite nekoliko knjiga, to je rad nekolicine ljudi koji traje najmanje mesec-dva, i pomalo liči na studiju izvodljivosti. Količina dokumenata i administrativnih papira je tu neuporedivo veća nego na bio kom drugom konkursu na kojem smo učestvovali u bilo kojoj zemlji EU i van nje. Pritom, ubeđen sam da mnogo toga uopšte nije neophodan dokument, već je više izraz dosta složene, pa ponekad i samosvrhovite birokratske strukture. Ali verujem da taj konkurs, uprkos administrativnoj komplikovanosti, Kreativna Evropa u oba svoja izdanja, omogućuje da se na različite evropske jezike prevedu stotine knjiga, da se autori nađu sa svojom novom publikom. To je pogotovu bilo značajno za tzv. male jezike. Jer mali jezici se manje prevode. Zato je najveći legat tog konkursa to što su značajni evropski pisci prisutni u celoj Evropi, na festivalima, kulturnim manifestacijama, pišu tekstove za evropske medije, čitaoci ih poznaju.

Drugi važan segment je Evropska nagrada za književnost. Ona je važna jer je dobra preporuka izdavačima i prevodiocima i pre svega čitaocima. Danas ima mnogo knjiga, a najteže je danas čitaocima da u čitavoj inflaciji knjiga izaberu one kojima bi mogli da posvete svoje poštovanje i vreme. Dva naša autora, Jelena Lengold i Uglješa Šajtinac su dobitnici te nagrade i njihove knjige su prevedene na desetak evropskih jezika. To jeste dobar rezultat u kulturi i nadam se da će ta nagrada i ubuduće biti važna referenca i podsticaj za prevođenje naše književnosti.

(SEEcult.org)

Razgovor sa Gojkom Božovićem deo je projekta “Zašto DA NE u EU?” koji ZMUC i SEEcult.org realizuju kroz seriju intervjua sa akterima sektora kulture u Srbije u vezi sa mitovima, očekivanjima, strahovima i dilemama kulturne scene u vezi sa priključenjem EU. Sagovornici su i evroentuzijasti, i evroskeptici, i neopredeljeni – kako sa institucionalne, tako i sa nezavisne scene.

Među sagovornicima su i: dugogodišnji direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović, direktorka Remonta – nezavisne umetničke asocijacije Darka Radosavljević, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu Zoran Ćirjaković, filmski scenarista Dimitrije Vojnov, pevač grupe Darkwood Dub Dejan Vučetić VučaRastko Šejić iz udruženja Šta hoćeš…

Pozivamo sve da se priključe raspravi u okviru Facebook strane projekta “Zašto DA NE u EU?, a argumentovane komentare uzećemo u obzir prilikom daljeg istraživanja i analize.

Projekat “Zašto DA NE u EU?” podržala je Kancelarija Vlade Srbije za evropske integracije

No Comments

Post A Comment