Karavukovo 2

Multimedijalna balkanska radionica u Karavukovu, u Vojvodini, koju je ZMUC organizovao drugi put, okupila je od 20. do 30. juna 2011. godine jedanaest umetnika sa Balkana, iz: Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije.

Učesnici drugog saziva bili su:

– vajar i teoretičar umetnosti Eugen Borkovsky (Grožnjan, Hrvatska)

– veb dizajnerka Jelena Korenčić (Zagreb)

– fotograf Nikola Radić Lucati (Beograd-Tel Aviv)

– slikar Aleksandar Jestrović – Jamesdin (Beograd-Berlin)

– graffiti autor Sandin Međedović (Sarajevo)

– muzičar i kompozitor Danilo Popović (Beograd)

– keramičarka Biljana Milenović (Beograd)

– vajarka Milica Ružičić (Beograd)

– montažerka I video umetnica Marija Aranđelović (Beograd)

– street art umetnica TKV (Beograd)

-vajar Goran Denić (Zemun)

Završna izložba radova priređena je 30. juna u Karavukovu. Posle postavke u UBSM u Beogradu izložba se selila u Galeriju “Fontikus” u Grožnjanu (Istra, Hrvatska, decembar 2011), a potom u MKSMC u Kopru (Istra, Slovenija,od 6.do 20.decembra).

Radovi su konačno postali deo postavke fabrike za doradu semena Castrix u Karavukovu,koja je finansirala Koloniju. Radovi su deo kolekcije savremene umetnosti Balkana koju je ta fabrika formirala 2010. godine. Postostprodukciju izložbe pomoglo je Ministarstvo kulture Srbije ( Organizator je ZMUC).

Godine 2012. kolonija u Karavukovu je prezentovana u još tri države iz kojih nije bilo učesnika do tada – Makedoniji, Albaniji i Crnoj Gori. (Postprodukciju izložbe finansiralo je Ministarstvo za kulturu Republike Srbije.) Tom prilikom dogovorena je dugoročna saradnja s Valentinom Koča, direktorkom Zeta Centra u Tirani (Albanija) i Đorđem Gregovićem, ispred umetničkog udruženja “Za Druga” na programu Mobilne rezidencije / Pokretne kolonije u tri balkanske države Srbiji, Crnoj Gori i Albaniji.

 

Slede izjave i utisci učesnika:

Jamesdin (Aleksandar Jestrović, 39) slikar koji je magistrirao na FLU u Beogradu, a poslednje dve godine živi i radi u Berlinu, tetovirao je dvorišne ruže, napravio je video rad „Spor k’o puž“, ikonu „Krtičnjak“ i sliku „Izgradnja silosa u Matrixu“.

 

Multimedijalnost za mene znači da radim u mediju koji mi je dostupan. Ja sam po obrazovanju slikar, najčešće slikam, ali u određenom ambijentu pokušavam da odreagujem na materijale iz okruženja. Razmišljao sam o kukuruzu, bambusu.. ali rok je kratak, tako da sam na kraju radio sa ružama. Tetovirao sam ruže pomoću privremenih tetovaža. Preneo sam ’urbani’ senzibilitet u seoske okvire.

 

To što sam radio su pokušaji konflikta sa sredinom u kojoj se nalazim, a mogu da budu i samo stav prema okruženju. Radovi su neminovno ironični jer je provokacija dvosmerna. Ironizuju i moju ulogu umetnika u ovoj priči.

To što čovek radi uzima se kao hobi, pa se i ja na isti način, neobavezno, odnosim prema konceptualnim pretpostvakama u odnosu na moj rad. Motiv slikaru za rad proizilazi iz besposličarenja, kako bi potom prešao u nepotrebni rad.

 

Street art autorka TKV – The Kraljica Vila (23) čiji radovi u stensil tehnici iznenađuju publiku na ulicama Beograda, Vranja I Prijepolja, inspiraciju je pronašla I u seoskoj sredini – u napuštenoj crkvi Sv.Martina gde je na mestu nekadašnjeg oltara postavila “Panonsku sirenu” , ali i na zidovima i kapijama napuštenih kuća u Karavukovu. Prvi put je kao podlogu za svoje šablone probala keramičke pločice, koje je postavljala kao zamku iznenađenja na najmanje očekivanim mestima u selu, ili na uvid radnicima Castrixa na ulazu u trpezariju.

 

 

Milica Ružičić (32), predavač na Visokoj školi likovnih i primenjenih umetnosti strukovnih studija u Beogradu, trenutno na doktorskim studijama na FLU, izvela je site-specific rad „Nepremostivo“ na kanalu DTD, nekadašnjoj reci Mostonga, odnosno pored mosta poznatog kao „Titovski most“.

 

Došla sam sa idejom da pravim site-specific, da na licu mesta osmislim rad. To je dovoljno široko polazište da sam dugo morala da tražim lokaciju. Najbolji mi je utisak ostavio kanal, tamo svi idu da ribare, odmore se… idilično, sporo, tiho, prirodno. Skicirala sam kanal, a most mi se jedino logički uklopilo u formu, da na njega reagujem, da njegovu senku stavim na pogrešno mesto. Ideja mi je bila da postavim senku nečega što tu realno ne postoji. Mostovi su putevi, selidbe, ljudi su odlazili i dolazili tim putevima. To možda nosi mračnu priču. Ova senka je crna. Možda je i priča male sredine, sve izgleda idilično, a kad zađeš malo dublje vidiš ko je glavni, ko je bogat, ko siromašan, i onda prestane da bude idilično.

 

Senku njenog mosta, napravljenu od 30 metara dugačkog crnog platna koje je pripremano za spuštanje na kanal u fiskulturnoj sali lokalne osnovne škole, na fotografiji je zabeležio Nikola Radić Lucati (40).

 

Lucati, koji radi na relaciji Beograd-Tel Aviv, autor je crno belog foto triptiha „Fuga“. Preostale dve fotografije iz triptiha biće naknadno štampane.

 

Vajar Eugen Borkovsky koji se u svojim publicističkim radovima intenzivno bavi savremenom likovnom praksom, a već godinama vodi i Gradsku galeriju Fonticus u Grožnjanu u Istri (Hrvatska), radom “Prozor” odgovorio je na sopstveni zadati okvir ravnice.

 

Sandin Međedović (28) iz Sarajeva, jedan od začetnika tamošnje graffiti scene pod pseudonimom Dream 83, diplomirani je dizajner I danas art direktor. Trpeo je uticaj španskih, nemačkih I holandskih graffiti majstora u posleratnom Sarajevu. Bavi se klasičnim grafitima, urbanom kaligrafijom.

Njegov rad “Dream” je postavljen na zid Castrixa, drugi je ostavio na zidu kuće prvog komšije koji je danima znatiželjno pratio šta se u Castrixu radi, a započeti treći rad, 3D grafit, završiće u kooperaciji s vajarom Goranom Denićem, umetničkim direktorom kolonije.

 

Karavukovo me je inspirisalo, baš zato što graffiti nisu karakteristični za seosku sredinu. Rad koji sam ovde napravio jedan je od najboljih. Ispostavlja se da najbolje radim van Sarajeva, tako da mi prijatelji tamo poručuju da je bolje da se I ne vraćam.

 

Goran Denić (45), koji je na prvoj koloniji prošle godine počeo da pravi “karavukove”, nastavio je ove godine da uvećava čopor radom

“Karavookovy oko Karavukova” i “Forsiranje kanala DTD”.

 

To je Sandinov i moj zajednički rad. Nešto kao 3D grafit. Čelični objekat sleteo usred polja jeste okosnica dalje saradnje, prvo slovo imena sela Karavukovo. Ideja je da se tokom narednog, nedefinisanog perioda, možda narednih deset godina, grafit dovrši a karavookovi namnože. Vučica koja hrani mlade jeste Castrix fabrika, mladi vuk koji skače oko cipele (grafita) je umetnik koji ne razume grafite dok su dva vuka koja ne mogu da se odvoje nakon snošaja umetnici u raspravi nakon prezentacije.

“Forsiranje kanala DTD” je rad nastao kao posledica razmišljanja o povlačenju nemačke vojske iz mesta, preko nekada reke Mostonga sada dela sistema DTD, ali i kao mesta budućeg odmorišta za bicikliste na dunavskoj biciklističkoj ruti. Ideja je da most bude načičkan raznim karakondžulama koje bi bile zaklon od vetra, kiše ili sunca i za lokalne ribolovce.

 

 

Jelena Korenčić (44), grafička dizajnerka I isceliteljka iz Zagreba, kreatorka 80 vizualnih identiteta od kojih su neki uvršteni u japansku enciklopediju grafičkog dizajna, odlučila je da na koloniji jedan grafički motiv preseli na fabričke kese za seme.

Korenčić je slavonske motive s početka 20. veka na posteljini za prvu bračnu noć, motiv koji se zove “Na gljive”, pomalo komično preimenovala u “Uputstvo za upotrebu” ili “Best before”.

 

To su simboli plodnosti, a mene su inspirisale stvari koje sam nalazila u tvornici, vezano za tvornicu. Ovo su kese u koje se stvarno puni seme.

Ravnica, zemlja, seme, plodnost… Meni je izazov bilo to što je vez zapravo čist grafički motiv. Ja sam mu samo promenila medij i napravila duhovit komentar na seme. Ovaj rad mene veseli.

 

I ostali njeni radvi su reciklažni a zajednička tema im je – međuljudski odnosi. „Promena plana“ od sita za seme i „Približavanje“, od ostataka rada drugog umetnika.

Budući da već sedamnaest godina istražuje umetnost iscjeljivanja metodom kvantnog dodira, dodiri sa zainteresovanima bili su sastavni deo interakcije sa publikom ali i umetnicima na koloniji.

 

Marija Aranđelović (28) video umetnica i montažerka iz Beograd čiji rad ili više radova će biti prikazani na prvoj sledećoj postavci u Beogradu, na završnoj izložbi u Castrixu je prikazala rad “Vasko u Karavukovu”.

 

Za sada imam neku vizualizaciju doživljaja. Pričala sam s ljudima, dosta vizuelno proučavala mesto. Došla sam s nekom osmišljenom pričom, ali onda sam nalazila neke elemente koji su mi odgovarali, a neke nisam. Na primer, motiv vuka (karavuka), koji se transformiše od nečeg pretećeg u nešto pitomo. Našla sam psa koji izgleda strašno, ali u stvari je pitom kao zeka koji skakuće. Moj karavuk ima žute oči.

 

Priča o oteranim Nemcima posle Drugog rata jeste zanimljiva, istorijski je mmnogo toga zanimljivo, ali najteža priča od svega je ta da ljudi teško žive. Ovi ljudi zapravo nemaju veze s tim, oni su prosto doseljeni. I njima je to bio šok, došli su u novu sredinu. I onda na kraju šta ostane, ostane težak život. Ostane život, a život je težak.

 

Keramičarka Biljana Milenović (36), kojoj je rad u glini bio nemoguć zbog iznenadnog zatvaranja lokalne ciglane, prvi put se oprobala kao slikarka na platnu zalepljenom na drvene palete pronađene u fabrici. Triptih je nazvala „Šibicarenje“.

Nisam stigla do kraja. Ovo su mi prve slike i potrebno mi je vreme. Krenula sam od drvenih paleta obloženih tkaninom i to mi se dopalo kao objekat u prostoru. Htela sam, ipak, da probam da oslikam nešto na površini, pa sam počela sa flekama sa kojima sam se i inače igrala na pločicama. Uspela sam da te male poločice postavim na veću površinu, u drugom mediju. Zapravo sam keramičku pločicu preselila na platno. Efekat je drugačiji, podseća na enformel, malo je retro. Dodatno vreme mi je potrebno da se oslobodim skice. Bavim se keramikom, a ovde sam u nekoj sasvim drugoj priči. Nastavak sledi..

 

Za mene je multimedijalna kolonija pozitivan stres, od početka do kraja. Stres je što su uslovi bili nemogući za keramiku, krenula sma u drugom pravcu što je opet intenziviralo pozitivan stres. S druge strane, kolonije su neko vreme koje posvećuješ sebi i deliš ga s ljudima koje ne poznaješ. Dakle, svi smo u konstantnom plusu, ako pod minusom podrazumevamo spremanje ručka, odlazak na pijacu… Ovde si, naprosto, uplusu. Konstantno si u tenziji, a zapravo sam stvaraš atmosferu i prema sebi i prema drugima, jer sve je novo, sve je intenzivno.

 

U programu završne izložbe u fabrici Castrix učestvovali su đaci osnovne škole “Bora Stanković”, udruženje žena “Koštana”, a publici je priređen tehno blues trance koncert gitariste Danila Popovića (40) iz Beograda koji je i autor muzike za video Marije Aranđelović.

 

 

No Comments

Post A Comment