Deca ulice u ZMUC Radionici

Deca ulice u ZMUC Radionici
image otvaralica

Ja sam dečak, zovem se Sadik Ibrahimi I voleo bih da budem kornjača kad porastem. Ja sam Amir Kadrijević, kad porastem crtaću grafite. Ja sam Amirov brat, zovem se Emir Kadrijević, kad porastem biću brejkdenser. Ja ću biti auto-mehaničar, zovem se Nikola Jankov.

To su samo pojedina deca ulice koja su u ZMUC-u satima crtala, sekla metal, zavarivala, bacala kobasice u vis, radila lemilicom i svadjala se; ljutila, duril, tražila da puše cigarete... Nastavnica im nikada ne bi dozvolila.

Nervirala ih je kamera, ali je svako želeo da vidi kako je „ispao na televizoru“. Dok je isključena, đuskali bi, pevali, repovali i solidarno prestajali u momentu kad se uključi.

Najpre niko nije hteo da crta, piše, reže slova u metalu, da bi onda satima uporno radili baš ono što su odbijali na početku. I uspelo bi im.

Dva meseca kasnije jedva su naglas priznali da su imali zadršku jer se boje brusilice.  

Posle obuke su svi bili slobodni da rade i idu kuda žele, a svi bi poželeli isto, da se sa nastavnicom vrate u Svratište.

 

Saradnja - Centar za integraciju mladih (CIM), 2011.

Podrška: Sekretarijat za dečju zaštitu Grada Beograda

 

Obrada metala, drveta, plastike, gipsa i gline.

Izložbe radova u ZMUC - u i Art klinici u Novom Sadu, Šok galeriji, kao prva postavka u okviru izložbene razmene Šok alijanse.