Darko Brajković Njapo / 2010.

Povodom izložbe – Darko Brajković Njapo (Istra, Hrvatska) u ZMUC -u,  2010. godine, Goran Kauzlarić je pored ostalog napisao:

„Darko Brajković je odrastao u Istri. Živeo je u Pazinu, Umagu, trenutno živi i radi u Marušićima, malom istranskom mestu, kako on sam kaže „mirnom selu okruženom šumom“, na istoku Omiške rivijere. Za sebe kaže da se umetnošću bavi od svoje četvrte godine. Shodno tradiciji ovih krajeva, veoma rano je došao u kontakt sa tehnikama obrade kamena, što danas ističe kao prva umetnička iskustva. Pored toga značajni prvi uticaji došli su od hrvatske konceptualne umetnosti, i još više, neo-avangardi… Gorgone, Grupe Šestorice Autora, kao i od blizine Italijanskog medijskog prostora sa svojom aktuelizacijom posleratne umetnosti, možda specijalno siromašne umetnosti (arte povera) ili kako on sam unapređuje termin „l’artpoorl’art-izma“. Ovi krajevi nudili su još nešto. Odlika celog šireg regiona, pa i Istre, je postojanje lokalnih punk i hard-core scena, koje su Darku poslužile kao plodno tlo za formiranje najpre grupe „Vucibatine(2005), a zatim i filozofije Maslačka. Vucibatine su počele kao muzičko-scenski kolektiv odnosno neformalna grupa sa promenljivom postavom i sa parolom „pokret vuče pokret“. Pored neformalnog aktivizma, grupa je uspevala da bude primećena lokalno-institucionalno o čemu svedoči i uključivanje u line-up festivala „Kulturama“. Insistirajući na potpunoj spontanosti, trenutnosti, eklekticizmu i uvežbavanju/osmišljavanju neposredno pred nastup, kolektiv je, očekivano, ismejan, slično kao i Kejdž pedesetih, čije je delo 4′33″ ova grupa i izvela, u vidu omaža, ili kako Darko kaže, koraka dalje, i to tako što su se na svom, najavljenom i reklamiranom, nastupu članovi benda pojavili kao publika. Sa sličnom idejom (kasnije doktrinom maslačka), formirana je i grupa „avant-punk gr“ (Franko Burolo), gde se punk odnosi na napuštenu pozadinu, avant na istorijske avangarde a gr (koje je Darko dodao) odnosi se na dinamiku koja je za njega jedna od bitnih karakteristika Maslačka. „Gr“ kao fragmentarni nastavak, može biti tumačen kao grupa, grom, grandž, grožđe, grad ili možda gerila, kao i bilo šta drugo. Iako su počele kao reakcija na „dis-funkcionalnost“ učmale sredine i zakasnele punk scene, (kroz koju su mnogi od članova i „formirani“) ovi kolektivi su prerasli u nešto šire. Mario Jozić, jedan od osnivača i članova, skovao je termin „Maslačak“ ne bi li opisao muziku-scenu i šire umetnost-stav-život koji su proizvodili i promovisali. U jednom od mnogih kasnijih tekstova Maslačka pronašao sam rečenicu koja, čini mi se, dobro opisuje makar zvuk: „Muzika je (u kontekstu pokreta Maslačak) jezik života kojeg je otpor stil…

Njegov rad se uklapa u ideju o estetskoj taktici (Luvass) za opstanak u aktuelnoj društvenoj realnosti. Ta društvena realnost je hiper-kapitalistička, medijski isposredovana i preopterećena istorijom. To implicitno i jeste razlog za minijaturu, pseudo-didaktiku, Lar-poor-lartizam, gerilu, dinamiku, višeslojnost i podjednako ali drugostepeno posvećivanje pažnje svemu (osvešćenu i nužnu ambivalenciju), kako umetnik kaže: „ljudi ne obraćaju pažnju na male stvari, ono što im ja kroz njih pokažem može da ih odbije ili privuče, a svakako mogu da ga gugluju, radovi su višeslojni i sama višeslojnost nasuprot jednostranosti je česta tema jer je politika jednostrana a pod-kultura višeslojna“ i dalje „ništa se ne baca jer od njega može da se napravi nešto novo, to što sam napravio mogu da sameljem i ponovo koristim, a to je (ovog puta) Maslačak.“ Darko se verovatno (po meni sigurno) nikada ne bi u potpunosti složio sa ovim tekstom. To je jasno jer njegov rad je stav, a ovaj tekst je samo stav o stavu. Ipak, nadam se, da iako opširan i težak, on ima moć da posetiocima ove izložbe donekle približi to što vide.“

 

 

No Comments

Post A Comment