Termin: januar-jun 2017.

Podrška: IPA 2016, preko Centra za građansko obrazovanje (CGO) u Podgorici

Realizacija: ZMUC preko NVO Za Druga I Agora

Rezultati: Cenovnik korupcije, 2 performansa (Hotl AS I Opština Budva), 3 prezentacije, radionica sa studentima FVU u Podgorici,  rezidencija za studente u Blizikućama, 10 vizuelnih rešenja za deset  korupcionaških afera (prema tekstovima Branke Plamenac), Javni poziv umetnicima, postavljanje izabranih radova  na bilbordima u Budvi na Dan muzeja 18.maja

Autori: Aleksandra Radojičić, Bato Boljević, Bojan Bošković, Daniela Ćeranić, Dimitrije Benić, Goran Jokanović, Goran Šćekić, Miloš Albijanić, Miloš Tomašević I Marija Marković

Žiri: Nikola Simanić, prof. na Fakultetu vizuelnih umjetnosti u Podgorici, Mirela Čormaković, istoričarka umetnosti, i Goran Denić, akademski vajar i art direktor projekta

Projekat MUZEJ KORUPCIJE polazi od ideje o umetnosti kao alata za socijalne promene koji pokreće na akciju i istovremeno provocira radikalnu antikoruptivnu svest kod građana, s ciljem da afirmiše čojstvo – odbranu drugog od sebe – kao skrajnutu vrednost u crnogorskom društvu danas.

Specifičan cilj ovog projekta jeste izlaganje koruptivnih praksi i primera korupcije sudu javnosti, a putem umetničke intervencije i njihova transformacija iz polja realnog u virtuelno – MUZEJ KORUPCIJE, koji je nedavno primljen u Međunarodni savjet muzeja ( ICOM).

Ključne reči virtuelng muzeja su: moral – nemoral, struktura – devastacija, institucije – privatne veze, zakon – zaobilaženje propisa, običaj – praksa, eksponirano – eksponat, standardi – skrnavljenja, vidljivo – nevidljivo, planski – samonicijativno; pokvaren/a: čovek, arhitektura, jezik, namera…

The post Muzej Korupcije / Opština Budva / 2017 first appeared on Zmuc.

Akteri kulturne scene iznose stavove o EU u jeku izbegličke krize koja je podelila i same zemlje članice EU, dovela do novih zidova na Balkanu i iznela na videlo krhkost “evropskih vrednosti” – ukoliko i one nisu samo mit.

Dok Srbija čeka zeleno svetlo Brisela za početak pregovora o pojedinačnim poglavljima, kultura ponovo ostaje u zapećku. Između ostalog, kultura nije obuhvaćena nijednim od poglavlja, jer EU i nema jedinstvenu regulativu i kulturnu politiku. Stoga nema ni monitoringa stanja u kulturi u zemljama kandidatima, a ono se već godinama pogoršava u svim zemljama Zapadnog Balkana.

Odsustvo godinama najavljivane Strategije razvoja kulture u Srbiji, selektivna primena zakona i povremene mere kulturne politike koje unapređuju stanje pojedinih oblasti kulture, ali ne uzimaju u obzir sve aktere koji rade u opštem javnom interesu, takođe doprinose neizvesnosti u pogledu budućnosti sektora kulture, razvijajući i strahove i nerealna očekivanja od pristupanja EU. Tome doprinosi i činjenica da EU, iako nema zajedničku kulturnu politiku, jača koncept tržišne održivosti kulture i kreativnih industrija, smanjujući budžet za sufinansiranje neprofitnih projekata i programa.

Projekat “Zašto DA NE u EU?” podrazumeva seriju video intervjua sa odabranim akterima kulturne scene, koji će poslužiti za mapiranje mitova o EU i dalje istraživanje radi publikovanja serije analitičkih tekstova, koji će doprineti stvaranju jasnije slike i mobilizacije radi zagovaranja i zajedničkih aktivnosti neophodnih za adekvatnu pripremu sektora kulture za najavljeno ubrzanje procesa evropskih integracija Srbije u doglednoj budućnosti.

Među prvim sagovornicima su Radoslav Zelenović, dugogodisnji direktor Jugoslovenske kinoteke,  Darka Radosavljević, direktorka Remonta – nezavisne umetničke asocijacije, Zoran Ćirjaković, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu i  Dimitrije Vojnov, filmski scenarista.

Pozivamo sve da se priključe raspravi u okviru Facebook strane projekta “Zašto DA NE u EU?”, a argumentovane komentare uzećemo u obzir prilikom daljeg istraživanja i analize.

Projekat “Zašto DA NE u EU?” podržala je Kancelarija Vlade Srbije za evropske integracije.

ZMUC & SEEcult.org

Zašto DA NE u EU?

The post Zašto da Ne u EU first appeared on Zmuc.

– Da li ste za ulazak Srbije u EU?

1. : Jesam za ulazak Srbije u EU i smatram da je bolje da što pre uđe, odnosno da bi bilo najbolje da je odavno u EU, i to iz mnogo razloga. Najpre, zato što mi pripadamo evropskom kulturnom krugu, evropskoj kulturnoj, političkoj i istorijskoj tradiciji. Potom, zato što smo okruženi zemljama EU i zato što je to naše prirodno okruženje u svakom smislu – od kulturnog do političkog i ekonomskog. Iskustvo zemalja koje su pre nas ušle u EU pokazuje da pripadnost toj zajednici ima određene prednosti, što dolazi do izražaja u kriznim situacijama. Između ostalog, zemlje koje su prošle kroz proceduru prijema u EU izložene su velikim preispitivanjima, a u času kada pristupe EU, onda njihov politički, diplomatski i svaki drugi položaj postaje bitno bolji. S druge strane, u situaciji kada velika kriza pogađa čitav svet, posebno EU, ona se pokazuje kao jedna nedovršena struktura. Mislim da bi prijem Srbije i drugih zemalja Zapadnog Balkana u EU zapravo pokazao da je Evropa prevazišla jednu od svojih najvećih kriza od kako je nastala, a ta kriza nije samo ekonomska, iako se o njoj najčešće govori – ona je pre svega institucionalna. Pokazuje se da je EU nedovršena, da ima određene mehanizme, ali da ti mehanizmi nisu dovoljno zaokruženi da bi funkcionisala kao stabilna celina. Ona ima centralnu banku, ali nema jedinstvenu fiskalnu politiku, nema jedinstvenu kulturnu politiku, jedinstvenu diplomatiju i pogotovo u kriznim situacijama ne deluje jedinstveno i efikasno, pa se mora kazati da evropska politika u mnogim svojim aspektima nije u duhu najboljih evropskih tradicija i vrednosti. Kriza je stavila na test mnoge, pa i EU. Ispostavlja se da u odnosu na konkretne ljude i događaje EU nema zajednički stav, koji bi imao ne samo jednu vrstu političkog pragmatizma, nego i jednu vrstu humanističkih i moralnih vrednosti na kojima je evropska civilizacija i nastala, a na koje se EU neprestano poziva.

Kapitalizam je u krizi, govori se, ali meni se čini da je pre svega u krizi demokratija. Pokazuje se da je kapitalizam veoma uspešan, čak i u autokratskim državama. Kako unutar EU, tako i u zemljama kandidatima, postoje otvoreni autokratski režimi koje EU potpuno toleriše, a u nekim slučajevima – kao što je slučaj Srbije, otvoreno podržava. Time EU ne samo da šalje pogrešnu ili opasnu poruku, nego ona zapravo izneverava osnovna politička načela na kojima postoji. Jer, zbog jednog kratkoročnog političkog interesa, koji čak ne podržavaju ni sve članice EU, ona je spremna da prihvati u osnovi autokratski režim kao svog ključnog političkog saveznika i da o tom režimu govori najbolje i da prema njemu nema nijednu vrstu primedbe.

Mislim da Evropa, kao i mnogi koji su u Evropu verovali, koji veruju da je EU zajednica koja može da prevaziđe probleme koji su tako dugo trajali u evropskoj istoriji i bili tako dramatični, da može postojati samo na jedinstvu interesa i, što je mnogo važnije, na jedinstvu vrednosti. Te vrednosti se u današnjim kriznim momentima zapravo vrlo često zaboravljaju, pa se mora reći da čak i jedan birokratski sloj koji postoji u EU nije u najboljem duhu evropske demokratije. Jer, ogroman broj evropskih birokrata, koji čine menadžment EU, nisu izabrani ni na jednim izborima. Čak i u zemljama koje nemaju dugu demokratsku tradiciju, niti dug višepartijski parlamentarni život, postoje izbori u manjoj ili većoj meri slobodni, ili potpuno slobodni, dok za mnoge vrlo važne pozicije od kojih zavise milioni ljudi u EU ili izvan nje, ne postoje izbori, nego postoji birokratska struktura koja je na neki način izneverila vrednosti evropske demokratije i to jeste ozbiljan izazov.

Uprkos svemu verujem da Srbija nema bolju mogućnost, bolji izbor, od ulaska u EU.

– Šta očekujete od ulaska Srbije u EU u sektoru kulture?

1. : Danas je kultura marginalizovana svuda i nije čudo što se ne pominje u pretpristupnim pregovorima, u poglavljima, zato što je prisutan globalni fenomen marginalizacije kulture, pogotovu visoke kulture. I to je samo jedan od simptoma sadašnjeg stanja. Ono što u EU postoji, iako ne postoji u poglavljima, jeste čitav sistem podrške kulturi, kulturnim institucijama, u pojedinim zemljama EU, kao i na nivou EU – program Kreativna Evropa 2014-2020, kao i čitav niz drugih projekata, osnažuju određene inicijative u kulturi i umetničkoj praksi. To smatram vrlo važnim i dobrim zato što je omogućilo da se kulturne institucije, javne i privatne, u EU, pa i van nje, u većoj meri umreže i povećaju mobilnost umetnika. To smatram važnim, jer ljudi mogu da govore jedni o drugima samo ako se poznaju. Mnogi projekti u kulturi koje je podržala EU ili pojedine zemlje pomogli su osnaživanju evropske kulturne matrice koja je ponekad zaboravljena nekad zbog obnovljene težnje za nacionalnim romantizmom, nekad zbog obnovljene težnje za nacionalnim suverenitetom, nekad zbog posledica hladnog rata, nekad zbog novih kriza i sukoba koji su se javljali u Evropi u proteklih 20 godina. Vrlo često su modernizacijske ideje u Evropi dolazile iz kulture, pa verujem da će tako biti i ovoga puta i da ova kriza može biti prevaziđena samo stvaranjem novih vrednosti, pa i u kulturi između ostalog.

– Koji su najzastupljeniji mitovi o EU?

1. : Najzastupljeniji mit do izbijanja ekonomske krize bio je da je Evropa veliki penzijski fond koji će onog momenta kada uđemo u EU nadoknaditi sve naše ekonomske gubitke, lične i kolektivne, i da ćemo se tog časa zaputiti u nekakvu penziju koja će rešiti sve naše ekonomske probleme. Početak ekonomske krize je razvejao ta očekivanja i stvorio ogromno razočaranje u značajnom delu javnosti i to je izavalo značajne turbulencije čije posledice pratimo proteklih nekoliko godina.

U oblasti kulture rekao bih da postoje dva stereotipa – apsolutna idealizacija EU, pri čemu se vrlo često ne razlikuje Evropa i EU, a zatim i verovanje da svaka preporuka koja dolazi iz Brisela jeste novo Sveto pismo koje mora biti realizovano u kulturi, politici ili nekom drugom aspektu našeg života. Na drugoj strani je apsolutna negacija svih vrednosti na kojima je utemeljena i na kojima se razvija EU. Naravno, sve što nastane možemo smatrati nedovršenim, nepotpunim, možemo kritikovati, ali ja verujem da je u pristupu jedan srednji put najracionalniji.

Kada je reč o našoj kulturi, smatram da je onaj aspekt prema kojem svaka zajednica treba da bude prepoznata u širem smislu nije ni politika, a u našem slučaju nije nažalost ni ekonomija. U našem slučaju to može biti samo kultura – kulturna baština, ali i, duboko verujem, naša savremena kultura. Ona se mnogo više marginalizuje od naše kulturne baštine. Upravo je to ono po čemu možemo biti prepoznati, što možemo ponuditi kao naše najbolje lice, najbolje izdanje. To je ono što možemo ponuditi zajednici evropskih naroda. Jer, biti član jednog kluba – ako tom klubu ne doprinosite, mislim da je potpuno besmisleno.

Vrlo često se raspoloženje naše javnosti, pa i naše kulturne elite, kreće između dva potpuno nepomirljiva pola. Na jednoj strani, to je jedna maksimalizacija ciljeva, podgrevano uverenje da smo bolji od mnogih ako ne čak i najbolji, a s druge strane, jedna potpuna samonegacija. Ni jedno ni drugo nije ni korisno ni produktivno. Moramo verovati u vlastite vrednosti da bismo shvatili sopstvene mane.

– S obzirom na stanje u kulturi i kulturnu politiku, da li imate neka strahovanja od ulaska u EU i šta bi trebalo promeniti da bi se situacija poboljšala?

1. : Ono što je kod nas uvek bio problem jeste da kulturnu politiku nikada nismo imali kao dugoročan projekat, kao dugoročnu osmišljenu strategiju koja će trajati barem desetak godina. Kako se promeni menadžment u kulturi, uprava neke kulturne institucije, pozicije u Ministarstvu kulture, odmah se menjaju kulturna strategija i prioriteti. Nama je uvek nedostajao smisao za kolektivni rad i za određivanje prioriteta, a u kulturi nam je nedostajala i jedna vrsta proizvodnje viših kapaciteta, više organizacije. Naša kultura je u modernim vremenima uvek više počivala na kreativnosti i entuzijazmu. Velika pohvala kreativnosti i entuzijazmu. Međutim, entuzijazam je ipak potrošiv resurs i da bi kultura imala bolji položaj u našem društvu, a zatim i bolji položaj u okviru šire evropske zajednice, nama je neophodna osmišljenija, delotvornija kulturna strategija, koja bi bila dugoročnija, koja bi podrazumevala osnaživanje kulturnih institucija, javnih i privatnih, kako bi njihov rad u inostranstvu bio vidljiviji.

Nama veoma nedostaje i celovita strategija predstavljanja naše kulture u svim njenim aspektima u inostranstvu. Vrlo često odsustvujemo sa važnih događaja, a u samoj zemlji nema dovoljno kulturnih događaja sa međunarodnim ambicijama. To prosto nije dobro zato što bi ulazak Srbije u EU mogao da podstakne jednu vrstu interakcije između umetnika i ljudi koji se bave kulturom da bi srpska kultura samim tim postala vidljivija u širem kulturnom korpusu.

Naravno, mnogo toga bi zavisilo od nas samih, jer ne možemo očekivati da neko drugi reši sve naše probleme. Jer, jedan od mitova je bio i da je Evropa rešenje, da je ulazak u EU konačno rešenje i da posle toga ne postoji ništa što bi bilo ko od nas trebalo da uradi. Meni je žao što naš ulazak u EU traje tako dugo, moram reći, ne samo našom krivicom. Ali, to je otvorena mogućnost koju valja što pre iskoristiti, jer sa stanovišta kulture verujem da bi interakcija bila znatno veća nego što je u ovom trenutku i da bi prepoznatljivost srpske kulture u evropskim razmerama bila nesumnjivo uticajnija, sa većom akustikom, većom radijacijom, većim prisustvom.

Ono što bi mogla da budu strahovanja, to je činjenica da su sve zemlje koje su ušle u EU proteklih desetak  godina imale probleme – ili bi zapostavljale standarde koje su morale da dostignu neposredno pre ulaska (u mnogim takvim zemljama javile su se vrlo jake tendencije, čak neka vrsta zatvaranja), često su se pojavljivale autokratske tendecije, krajnje radikalne opcije, leve ili desne. To je dosta zanimljivo jer se pokazuje da zemlje u pretpristupnom procesu često izgledaju bolje nego one koje su već ušle u EU. To bi mogla da bude jedna  vrsta strahovanja – da onog časa kada uđemo u EU pomislimo da smo rešili sve svoje probleme i da više ništa ne moramo  da radimo.

– Kakva su vaša iskustva sa evropskim fondovima i, s obzirom da Arhipelag organizuje i Festival evropske književnosti, da li je teško pronaći partnere u zemljama EU koji bi možda na sličan način promovisali i književnost iz Srbije kao deo evropske kulture?

1. : Za neprofitne projekte u kulturi, kao što je književni festival, uvek je teško pronaći sredstva i u zemlji, i u EU. Neke mogućnosti ipak postoje i to podrazumeva dugoročan i sistematičan rad, jednu vrstu upornosti koja znači da ćete praviti festival bez obzira na to da li će sredstva postojati ili neće. Ako imate tu vrstu upornosti, onda su šanse da ćete pronaći sredstva u nekom narednom periodu znatno veće. Mi smo, kada je reč o Beogradskom festivalu evropske književnosti,  najviše uspeha imali u saradnji sa evropskim piscima. Imali smo dobru saradnju sa evropskim medijima i sličnim festivalima u pogledu razmene pisaca.

Učestvovali smo s Festivalom na pojedinim konkursima Kreativne Evrope, imali smo dobre rezultate – naša aplikacija je dobila 98 od mogućih 100 poena. Dakle, nemamo loših iskustava, ali ta iskustva pokazuju i da su projekti iz književnosti i izdavaštva koji se podnose komisiji EU jesu složeni i birokratski komplikovani. I kada podnosite aplikaciju da objavite nekoliko knjiga, to je rad nekolicine ljudi koji traje najmanje mesec-dva, i pomalo liči na studiju izvodljivosti. Količina dokumenata i administrativnih papira je tu neuporedivo veća nego na bio kom drugom konkursu na kojem smo učestvovali u bilo kojoj zemlji EU i van nje. Pritom, ubeđen sam da mnogo toga uopšte nije neophodan dokument, već je više izraz dosta složene, pa ponekad i samosvrhovite birokratske strukture. Ali verujem da taj konkurs, uprkos administrativnoj komplikovanosti, Kreativna Evropa u oba svoja izdanja, omogućuje da se na različite evropske jezike prevedu stotine knjiga, da se autori nađu sa svojom novom publikom. To je pogotovu bilo značajno za tzv. male jezike. Jer mali jezici se manje prevode. Zato je najveći legat tog konkursa to što su značajni evropski pisci prisutni u celoj Evropi, na festivalima, kulturnim manifestacijama, pišu tekstove za evropske medije, čitaoci ih poznaju.

Drugi važan segment je Evropska nagrada za književnost. Ona je važna jer je dobra preporuka izdavačima i prevodiocima i pre svega čitaocima. Danas ima mnogo knjiga, a najteže je danas čitaocima da u čitavoj inflaciji knjiga izaberu one kojima bi mogli da posvete svoje poštovanje i vreme. Dva naša autora, Jelena Lengold i Uglješa Šajtinac su dobitnici te nagrade i njihove knjige su prevedene na desetak evropskih jezika. To jeste dobar rezultat u kulturi i nadam se da će ta nagrada i ubuduće biti važna referenca i podsticaj za prevođenje naše književnosti.

(SEEcult.org)

Razgovor sa Gojkom Božovićem deo je projekta “Zašto DA NE u EU?” koji ZMUC i SEEcult.org realizuju kroz seriju intervjua sa akterima sektora kulture u Srbije u vezi sa mitovima, očekivanjima, strahovima i dilemama kulturne scene u vezi sa priključenjem EU. Sagovornici su i evroentuzijasti, i evroskeptici, i neopredeljeni – kako sa institucionalne, tako i sa nezavisne scene.

Među sagovornicima su i: dugogodišnji direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović, direktorka Remonta – nezavisne umetničke asocijacije Darka Radosavljević, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu Zoran Ćirjaković, filmski scenarista Dimitrije Vojnov, pevač grupe Darkwood Dub Dejan Vučetić Vuča, Rastko Šejić iz udruženja Šta hoćeš…

Pozivamo sve da se priključe raspravi u okviru Facebook strane projekta “Zašto DA NE u EU?”, a argumentovane komentare uzećemo u obzir prilikom daljeg istraživanja i analize.

Projekat “Zašto DA NE u EU?” podržala je Kancelarija Vlade Srbije za evropske integracije

The post Gojko Božović seecult first appeared on Zmuc.

www.SEEcult.org

The post Gojko Božović / Promocija savremene produkcije first appeared on Zmuc.

– Da li ste za ulazak Srbije u EU?

R.Š: U principu da, ali to je ali… Srbija je država koja je imala čitavog 19. i 20. veka u svakom gradu po jednu kafanu koja se zvala Evropa. Nakon 5. oktobra (2000) u Srbiji je preko 70% gradjana bilo za članstvo u EU. Sada je taj broj negde ispod 50% i to je posledica delovanja EU. I to mišljenje se menja na mesečnom nivou, zahvaljujući njihovom delovanju i nedelovanju. Neprihvatanju Srbije i njene kandidature kao nekakvog ozbiljnog puta i odluke naroda, već sprečavanjem tog puta u Evropu raznim birokratskim sredstvima sprečavanjem.

– Šta očekujete od ulaska Srbije u EU u oblasti kulture?

R.Š: Najveće nade se polažu na to da ćemo imati normalniju razmenu kulture. S druge strane, mi u EU imamo jedan preterano tržišni način razmišljanja o kulturi. Zapravo, kultura je prepuštena nacijama. Jedinstvena je moneta u najvećem delu EU, jedinstvena je spoljna politika, ide se ka tome da bude jedinstvena i odbrambena politika, ali jedinstvena kulturna politika ne postoji. Ona se ostavlja na nacionalnom nivou. Ako ostane na nacionalnom nivou, ona je dovela Rumuniju i Bugarsku mnogo brže u EU zahvaljujući francuskom ekonomskom interesu, a s druge strane velikom naporu Francuske da u Rumuniji i Bugarskoj svoju kulturu nametne. Na taj način je Francuska postala neki mentor Bugarske. Ja se ne nadam tome da ćemo mi imati nekog mentora, ali se nadam da postoji način za kulturnu razmenu, za razmenu ideja, koja mora da bude dvosmerna. Jer, ukoliko EU nastavi da se ponaša u većoj meri kao jedna kolonizatorska sila koja je zasnovana isključivo na ekonomskom interesu – što i jeste njena istorija, jer je nastala kao evropska ekonomska zajednica za ugalj i čelik, mislim da to može da donese velike probleme. To je negativna strana.

– Koji su najzastupljeniji mitovi o EU u oblasti kulture?

R.Š: Očigledno da je najveći mit ono što je proglasila potpuno neuspelim Angela Merkel – mit o multikulturalnosti. “Multikulturlnost je gotova”, to je javno izgovorila jedna od najvećih liderki EU. To je najveći mit i mit koji u velikoj meri može da pojede čitavu ideju o udruživanju, koje ima i nekakvu duhovnu, kulturnu ravan. Ta kulturna ravan se u velikoj meri zasniva na rečima, a ne na delima i to jeste problem. Mi non-stop imamo mitologiju evropskih vrednosti. Ukoliko pogledamo 20 godina delovanja civilnog sektora u Srbiji, koji jeste proevropski, vidimo da se stalno priča o evropskim vrednostima, a te vrednosti niko ne može da nabroji. Mi taj mit ne vidimo kao nekakvu stvarnost. Sa krizom izbeglica, sa rastom islama u zapadnoj Evropi, sa još uvek podelom na zapadnu i istočnu Evropu, gubi se ta mitološka snaga koju bi EU morala da ima – ne na nivou kolonijalizma, nego na nivou stvarnih vrednosti. To znači da bi trebalo da bude najnormalnije – ne na osnovu projekata, da postoji velika kulturna razmena, da prosto postoji interesovanje za druge kulture. Ja ne vidim to veliko interesovanje za našu kulturu.

– S obzirom na stanje u kulturi u Srbiji i nepostojanje jedinstvene evropske kulturne politike, da li imate bilo kakva strahovanja od ulaska Srbije u EU?

R.Š: Ako uzmemo kulturu kao stvaralaštvo i kao osnovu identiteta jednog naroda – ne mislim tu na gusle, nego i na savremeno stvaralaštvo, na sve ono što je istorija kulturne produkcije – ona jeste osnova jednog naroda i jednog prostora i na taj način ga shvata u velikoj meri EU. I zbog toga i ne postoji zajednička kulturna politika. Ono što mene plaši jeste gubitak te produkcije – prebacivanje čitavog sistema kulture na tržišni princip i nemogućnost stvaranja kulture koja jeste trajno dobro. Onoga što je ideja javnog dobra. To se gubi.

– Kakva su iskustva Vaše organizacije sa evropskim fondovima, procedurama…

R.Š: Zapravo, mala, partnerska, u nekoliko situacija, u neposrednoj komunikaciji sa nekoliko organizacija iz Evrope, ali ne u velikim evropskim projektima. To je prosto zastrašujuće. Mi smo mala autorska grupa i veoma je zastrašujuće ući u tu Bibliju u kojoj treba popuniti sve i nadati se i imati novac unapred da se plati veći deo troškova da bi on mogao da se refundira. To je nemoguće za male organizacije, to stvara situaciju da samo veće organizacije imaju prostora da naprave nekakva čuda, a da manjim organizacijama taj prostor prestaje da postoji. Što nije logično, ukoliko želimo da postoji varijetet scene, pošto on mora da se zasniva na mogućnosti lične inicijative – da svako ko ima najbolju ideju da može da je ostvari. Insistiranje na strateškom planiranju, na dugogodišnjem planiranju iz monetarnih i ekonomskih razloga često nije najbolji način da bi mogla da napreduje kultura.

– Šta mislite o, uslovno rečeno, evropskoj projektnoj politici?

R.Š: Pravljenje multikulti, multinacionalnih projekata programski, a ne zasnovanih na ideji, znači da se stvara nešto sa ciljem da mora tako da bude, da moraju partneri da budu iz više evropskih zemalja da bi bilo prihvatljivo kao projekat EU. To često stvara neprirodne saveze. Na taj način globalizacija nije moguća. Postoji jezička ili neka druga barijera, često je vrlo važno da neka stvar prvo bude isprobana na lokalnom nivou, a da to bude evropski projekat i da bude podržana od EU da bi mogla dugoročno da bude primenjivana kao model u drugim delovima. Kada smo 90-ih godina stvarali Otpor, mi smo krenuli u jednu srpsku priču, koja se dešava u Srbiji, i sa jednim vrlo jasnim ciljem, sa jasnim dozom kreativnih proizvoda pokrenuli smo veliki broj ljudi. Onda je taj isti projekat koji smo napravili primenjivan na drugim nacijama, bez ikakvog prilagodjavanja njihovoj kulturi, što je besmisleno. Tu pesnicu su nosili i ultranacionalisti u Moldaviji i prozapadnjaci u Ukrajini… Korišćeni su isti modeli, ista vrsta performansa koji smo mi zamislili. To je stvorilo neprirodne uslove. Nije postojalo lokalno, nacionalno prilagodjavanje onoga što su kulturne vrednosti, jer to je jezik kulture.

(SEEcult.org)

Razgovor sa Rastkom Šejićem iz udruženja Šta hoćeš deo je projekta “Zašto DA NE u EU?” koji ZMUC i SEEcult.org realizuju kroz seriju intervjua sa akterima sektora kulture u Srbije u vezi sa mitovima, očekivanjima, strahovima i dilemama kulturne scene u vezi sa priključenjem EU. Sagovornici su i evroentuzijasti, i evroskeptici, i neopredeljeni – kako sa institucionalne, tako i sa nezavisne scene.

Među sagovornicima su i: dugogodišnji direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović, direktorka Remonta – nezavisne umetničke asocijacije Darka Radosavljević, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu Zoran Ćirjaković, filmski scenarista Dimitrije Vojnov, pevač grupe Darkwood Dub Dejan Vučetić Vuča…

Pozivamo sve da se priključe raspravi u okviru Facebook strane projekta “Zašto DA NE u EU?”, a argumentovane komentare uzećemo u obzir prilikom daljeg istraživanja i analize.

Projekat “Zašto DA NE u EU?” podržala je Kancelarija Vlade Srbije za evropske integracije.

The post Rastko Šejić / Kafana Evropa first appeared on Zmuc.

– Šta se može očekivati u sektoru kulture ulaskom Srbije u EU?

M.D: Suviše retko pričamo o kulturnim aspektima evropskih integracija. Veoma bitno i za EU – zemlje članice, i za zemlje kandidate za članstvo, je to što EU nudi veliki broj novih mogućnosti i prilika. Srbija kao kandidat za članstvo učestvuje već sada u velikom broju projekata i programa EU u oblasti kulture. Možda najveći program jeste Kreativna Evropa. Videli smo i na Sajmu knjiga ove godine neke konkretne rezultate – u formi programa, publikacija, knjiga i dešavanja koja proističu iz učešća Srbije u ovom programu. S druge strane, EU takođe podržava i kulturna dešavanja različitih vrsta u Srbiji. Na primer, sjajan Beogradski festival igre koji ima sada međunarodni renome. Podržali smo ove godine i Festival pozorišta za decu u Subotici, Mokranjčeve dane u Negotinu…

Kultura i promocija individualnih kultura –  kultura pojedinačnih zemalja, jeste ključ evropskih vrednosti – evropske solidarnosti. U tome što možemo da budemo solidarni jedni sa drugima možemo takođe da promovišemo i svoje, pojedinačne kulture.

– Koji su prema Vašem mišljenju najzastupljeniji mitovi o EU?

M.D: Verovatno imate u vidu rasprostranjenu ideju o tome da će biti neki problem sa ćirilicom u EU. To nije slučaj. Ćirilica je već sada zvanično u EU, imajući u vidu da je Bugarska zemlja članica. U tenutku kada Srbija postane članica EU, srpski jezik će takođe postati zvanični jezik EU zajedno sa ćirilicom.

– Kulturi se ne pridaje veća pažnja tokom procesa evrointegracija, ali da li je moguća neka jača poruka da se nacionalni kulturni identitet može zaštiti većim ulaganjem u kulturu i jačanjem kapaciteta institucija i organizacija da, uostalom, više koriste i dostupne evropske fondove?

M.D: Mislim da je to ključna stvar. Svaka zemlja članica EU želi, naravno, uz solidarnost sa drugim zemljama u Evropi, takođe i da štiti svoju kulturu, svoje tradicije, svoju književnost…

Takođe, postoji sve veća svest da EU može da igra veoma bitnu ulogu baš u toj oblasti u promociji individualnih zemalja i njihovih kultura i umetnika. Imali smo takođe tokom 60. Sajma knjiga u Beogradu neke primere toga, poput  Evropske književne nagrade. I srpski pisci dobili su do sada ovu nagradu – Jelena Lengold na primer.

The post Majkl Devenport / Kreativna Evropa first appeared on Zmuc.

Radovi su stigli iz 71 države sa svih kontinenata. Poseban segment izložbe predstavljalo je 60 autentičnih karikatura iz vremena Prvog svetskog rata, koje oslikavaju tadašnju ratnu propagandu na obe zaraćene strane. Postavka je obišla više gradova u Srbiji, a prikazana je i Crnoj Gori (“Crvena komuna”, Petrovac) i Makedoniji (Damar, Skoplje).

Prema navodima osnivača Zemunskog salona karikature Branka Najholda, od nastanka čovečanstva nije bilo godine bez ratnih sukoba, a što je čovek postajao civilizovaniji, ratovi su bili strašniji. U XX veku, koji je s jedne strane bio vek do tada neviđenog tehnološkog i tehničkog progresa, u dva navrata ceo svet je zaratio, svrstavajući se na jednu od dve protivničke strane.

“Od početka prvog globalnog sukoba u istoriji čovečanstva navršio se čitav vek. Rat koji je počeo 28. jula 1914. godine okončan je posle više od četiri godine (1.586 dana) prekidom neprijateljstava 11. novembra 1918. godine. Rezultati rata bili su stravični. Od 65 miliona ljudi stavljenih pod oružje na obe strane, život ih je izgubilo 8,7 miliona, uz još milione ratnih invalida. Tu treba dodati i žrtve među civilnim stanovništvom, čiji je uzrok smrti bio u neposrednoj vezi sa ratnim operacijama, a koje se takođe mere milionima. Rat je progutao i ogromna materijalna dobra, a ratni troškovi iznosili su stotine milijardi francuskih franaka. Svet se, međutim, nije opametio i samo dve decenije po okončanju Velikog rata izbio je novi globalni sukob, još strašniji i krvaviji. Po njegovom okončanju Veliki rat je dobio novo ime – Prvi svetski rat.”

The post Zemunski XIX međunarodni salon karikature first appeared on Zmuc.