18 Jan Darko Njapo -tekst
Povodom izložbe – Darko Brajković Njapo (Istra, Hrvatska) u ZMUC -u, 2010. godine, Goran Kauzlarić je pored ostalog napisao:
Sve manje govorimo o granicama umetnosti. Napustili smo potragu za paradigmom, čija je suština promena. Umesto o Umetnosti, govorimo o Kulturi a Estetika, Nauka i Filozofija stale su u službu interdisciplinarnosti koju smo nazvali Teorija. Na kraju, sama Teorija Kulture nije sasvim sigurna da li izučava „kulturalni govor“ ili je i sama taj govor.
Umetničke težnje su često, u svom polju, holističke a sredstva, neizbežno, relativizam i kontekstualnost. Ovakva situacija, zahteva/opisuje/proizvodi, mladog umetnika, sa specifičnim oblikom samosvesti. S jedne strane, govor ovog umetnika, ne sme da se raspe u relativnosti, dok je sa druge (baš kao i njegova svest) predusluvljen kompleksnošću. Ovakva mnogo-stepena svest o relativnosti, povezanosti, pomešanosti, ako ne i među-uslovljenosti svih društvenih pojava je, čini mi se, jedna od odlika aktuelnih generacija, kojima pripada i Darko Brajković.
Ne bi li se, najposle, vratio na generacijske odlike, moram početi od Darkovih specifičnosti, a to je, na prvom mestu, Maslačak. Opet, Maslačak zahteva biografski pristup.
Darko Brajković je odrastao u Istri. Živeo je u Pazinu, Umagu, trenutno živi i radi u Marušićima, malom istranskom mestu, kako on sam kaže „mirnom selu okruženom šumom“, na istoku Omiške rivijere. Za sebe kaže da se umetnošću bavi od svoje četvrte godine. Shodno tradiciji ovih krajeva, veoma rano je došao u kontakt sa tehnikama obrade kamena, što danas ističe kao prva umetnička iskustva. Pored toga značajni prvi uticaji došli su od hrvatske konceptualne umetnosti, i još više, neo-avangardi… Gorgone, Grupe Šestorice Autora, kao i od blizine Italijanskog medijskog prostora sa svojom aktuelizacijom posleratne umetnosti, možda specijalno siromašne umetnosti (arte povera) ili kako on sam unapređuje termin „l’artpoorl’art-izma“. Ovi krajevi nudili su još nešto. Odlika celog šireg regiona, pa i Istre, je postojanje lokalnih punk i hard-core scena, koje su Darku poslužile kao plodno tlo za formiranje najpre grupe „Vucibatine“ (2005), a zatim i filozofije Maslačka. Vucibatine su počele kao muzičko-scenski kolektiv odnosno neformalna grupa sa promenljivom postavom i sa parolom „pokret vuče pokret“. Pored neformalnog aktivizma, grupa je uspevala da bude primećena lokalno-institucionalno o čemu svedoči i uključivanje u line-up festivala „Kulturama“. Insistirajući na potpunoj spontanosti, trenutnosti, eklekticizmu i uvežbavanju/osmišljavanju neposredno pred nastup, kolektiv je, očekivano, ismejan, slično kao i Kejdž pedesetih, čije je delo 4′33″ ova grupa i izvela, u vidu omaža, ili kako Darko kaže, koraka dalje, i to tako što su se na svom, najavljenom i reklamiranom, nastupu članovi benda pojavili kao publika. Sa sličnom idejom (kasnije doktrinom maslačka), formirana je i grupa „avant-punk gr“ (Franko Burolo), gde se punk odnosi na napuštenu pozadinu, avant na istorijske avangarde a gr (koje je Darko dodao) odnosi se na dinamiku koja je za njega jedna od bitnih karakteristika Maslačka. „Gr“ kao fragmentarni nastavak, može biti tumačen kao grupa, grom, grandž, grožđe, grad ili možda gerila, kao i bilo šta drugo. Iako su počele kao reakcija na „dis-funkcionalnost“ učmale sredine i zakasnele punk scene, (kroz koju su mnogi od članova i „formirani“) ovi kolektivi su prerasli u nešto šire. Mario Jozić, jedan od osnivača i članova, skovao je termin „Maslačak“ ne bi li opisao muziku-scenu i šire umetnost-stav-život koji su proizvodili i promovisali. U jednom od mnogih kasnijih tekstova Maslačka pronašao sam rečenicu koja, čini mi se, dobro opisuje makar zvuk: „Muzika je (u kontekstu pokreta Maslačak) jezik života kojeg je otpor stil.“
Ove grupe su delovale na svim poljima (slika, grafika, skulptura, tekst, poezija, zvuk, aktivizam…ili nešto sasvim drugo), svako iz svoje perspektive ali sa zajedničkom idejom, slično kolektivnom-singularizmu novih realista. Okupljala ih je ideja o „ful kontakt“ umetnosti, nenajavljivanju i anonimnosti što je, kako Darko objašnjava, gerilski pristup, ali ne toliko teroristički koliko shvaćen kao „normalno ophođenje“ ali usmereno ka izmicanju tla manipulativne društvene uljuljkanosti. Ovo je iskustveno istinito, u razgovoru sa Darkom, čim nas iznervira new age pristup, zbuni nas sirovost i gruboća ideje, nakon dečije igračkice, suvenira ili kič predmeta on nam pokazuje duboku i ozbiljnu konceptualnu izjavu ili nešto izmedju postmoderne slike, lične povesti i punk žvrljotine. Pritom jasna je namera, koja nije humor (iako je humor njen deo) već ful kontakt komunikacija, otvorenost za sagledavanje svega iz različitih uglova jer sve i jeste u stalnoj promeni. Rezultat je oslobađajuće ali i zastrašujuće saznanje da su naš stav, reakcija, mišljenje o nečemu i njegova kategorizacija… višestruko uslovljeni i podložni beskonačnom nizu promena, odnosno da naša suština ima formu predrasude koju je moguće modifikovati.
Maslačak je nastavio da postoji kao stav, čija se doktrina donekle ogleda u životnim fazama ove biljke, koja 1. Nastaje, 2. Cveta i 3. Umire tako što se širi, truli i postaje plodno tlo. Darko to ilustruje kroz mnoge opise npr. smena konceptualne umetnosti, analitičkog slikarstva i transavangarde ili rođenje, život i smrt. Mnogobrojni pokušaji sastavljanja manifesta Maslačka su neuspeli jer što si mu bliži on je sve dalji, prema Darkovim rečima, on je kontinum, dinamika i titranje. On funkcioniše kao simbolički prostor za komunikaciju, jer manifest je nemoguć, mogući su manifesti, manifestacije, opisi maslačka, svaki Darkov rad je nova mogućnost da se o maslačku govori. On baš zato nije klasična neo-dada, jer slavi sopstvenu smrt i sebe izjednačava sa stanjem stvari, „prirodom“, kako kaže pesma Franka Burola: „Puhni ! i ja ću se raspast, proširit ću se po cijelom svijetu i cvjetati, Puhni! i ja ću se raspast“. Dakle on (kao i mnoge aktuelne svesti) slavi odnos, uticaj, pokret koji vuče pokret.
Dobra ilustracija jedne njegove moguće manifestacije je slika-hepening koju je Darko izveo sa Frankom Burolom i okarakterisao kao igru bitnosti. Slika formata 100×50 podeljena je horizontalno. U centru gornje polovine nalazi se tačka, odnosno površina od bele vodene boje (pojedinac-bit-bela), tačka je opcrtana većom, kružnom, uljanom površinom (društvo-siva), i na kraju tu je pozadina (priroda-žuta), što su tri boje predlagane za moguću zastavu maslačka. Naspram slike nalaze se četkica i voda. Hepening se odvija kroz mogućnost intervencije vodom, dok god se bit ne potroši. Kada mogućnost promene nestane slika je mrtva i postaje muzejski predmet (odnosno predmet kao svaki drugi). Akciju je započeo umetnik, dozvolivši da se boja iz biti slije u praznu polovinu slike formirajući oblik maslačka, završena je intervencijama posetilaca.
Maslačak je po prirodi neuhvatljiv, on je život i smrt, sve i ništa koji su zapravo isto. Ja sam, u neznanju, pokušao da ga poredim sa religioznim misticizmom, Darko odbija takvo poređenje. 234. Manifest Maslačka, koji je i sam samo jedna moguća manifestacija, kaže: Skulptura maslačka je najmanja čestica koja postoji… a najveća skulptura maslačka je sve što postoji… Dakle nazovimo ga ubeđenjem, ubeđenjem da su umetnost i život u osnovi isto, da je sve što postoji povezano. Ovakvo ubeđenje naizgled koketira sa new age-om ali to je samo jedno njegovo lice i od njega je, u teoriji i praksi, neizmerno inteligentnije (i politički svesnije). Na pitanje o suštini Maslačka, odgovor je uvek drugačiji. Razgovarali smo o Darkovom antropomorfnom radu od narandžine kore, u koji se uselio nekakav insekt, pa sada tu živi. Objasnio je da je za njega decentralizacija veoma bitna, da čovek nije centar sveta, već samo njegov deo poput vazduha ili životinje. Na moje pitanje da li i pored toga misli da je svaka umetnost namenjena čoveku, rekao je da jeste ali da je njegov rad istovremeno i hrana za životinju. Većina njegove umetnosti napravljena je sa namerom da nestane ili da se reciklira. Grafitne olovke sa minijaturno graviranim vrhom daje na korišćenje, silikonske slike melje, bezbroj slika na suncokretovim košticama trule i drobe se a pritom, svaka je pravljena sa velikom pažnjom i svaka ima svoj autonomni smisao i priču. Foto-dokumentacija svakog ciklusa, sačinjava najveći opus, koji sam ikada video kod osobe njegovih godina. U tehnološkom smislu interesuju ga jedino kvaliteti i smisao trenutnog proizvoda, a u konceptualnom život.
Kao što sam, u početku, pomenuo, ovakav stav nije relativnost, on se prema relativnosti odnosi kao meta-svest, odnosno koristi je umesto pastela, ulja ili grafita. Ovo očigledno ne znači da Darko ne koristi pastele. Eksperimentisanje sa materijalima koje rezultuje beskonačnim nizom konkretnih, autonomnih radova malog formata i likovnog kvaliteta, je još jedno glavno mesto onoga što nam Darko pokazuje. Takav primer su radovi nastali na različitim radnim mestima. Pri zanatskom radu sa keramičkim pločicama, na uzgajalištu dagnji ili u vajarskoj radionici. Tako su nastali crteži od sipinog i pužjeg mastila kao i Cementi i Silikoni.
Silikoni su radovi formata pločice na kojoj su pravljeni, i koji su često dvostrani. Izlažu se natezanjem na kanap do dimenzije koju često razumemo kao lični prostor. Ovakvi radovi poseduju kvalitet dvojnosti na više nivoa (višeslojnost). Preko fizičke dvostranosti i slojevitosti (pri čemu je nekada prikazano lice a nekada naličje), do namerne konfuzije nastale između vizuelne/stilske autonomije jednog komada i drugačijeg smisla celine postavke. Svaki silikon je „slika“ koja deluje kao da je otrgnuta iz nečijeg opusa, tu su Pikaso, Matis, Kožarić, Manzoni, Polke, Hering… neki slede principe istorijske konceptualne umetnosti, ili izgledaju kao paleta (što često i jesu), ili nekakav pejsaž, lirska apstrakcija, dečiji crtež, skulptura, punk fanzin, pamflet, itd. Pored svega toga, kada sagledamo celinu, zbir izloženih radova, postaje jasno da su oni međusobno stilski povezani i da „rade“ kao harmonična celina međusobno isključivih estetika i značenja. Baš tu, čini mi se, (iz moje perspektive) leže i Maslačak i pozadina koju sam nazvao generacijski prisutnom.
Mnoštvo strategija, u umetnosti, popularnoj kulturi… širom sveta funkcionišu baš tako, kao specifična svest koja je uslovljena teritorijalno, istorijski i globalno i koja pruža pipke ka svemu što se uklapa u njenu ličnu ili intersubjektivnu novonastalu celinu kao npr. Relaciona estetika, Američki Witch House ili Electroclash pokret ili aktuelno Nemačko delimično neo-ekspresionističko slikarstvo. Ovakva umetnost nije u klasičnom smislu postmoderna, za nju postmodernizam nije tema već stanje, dakle „priroda“. Ona se veoma često ka svojoj istoriji odnosi polu ironično i postavlja se tako da je jasno da je njeno pravo lice eklektični niz uloga koje su aktuelizacija istorije, ove uloge su istovremeno poistovećivanje i distanciranje i njihova nužna-umreženost nam se ukazuje kao estetski stav. U tom svetlu Darko govori o svom radu. On nas savetuje da treba krasti i otvoreno reći šta je ukradeno a šta dodato. Sve što te interesuje je vredno i moguće je aktuelizovati ga. Njegov rad je organizovan kao pseudo-didaktika, kao da pokušava da nas istovremeno informiše i zbuni kroz fragmentarnost, da nam povlađuje i da nas provocira. On insistira na vizuelnom ali isto tako ističe njegovu nestalnost, gerilsku namenu i drugostepeni smisao. U skladu sa takvim stavom nastao je veliki broj in situ i street art radova (npr. parče drveta, ostavljeno na ulici, sa porukom „drvo nestaje, baš kao i mi ljudi“), zatim, foto kolaža i višestrukih ekspozicija, nevidljivih radova umotanih u čaure, rezbarija promenljive morfologije, radova ostavljenih na tuđim izložbama, mail i sms umetnosti/komunikacije… tako su nastali i komunikati radovi koji se sastoje od silikonskih pečata, promenljivog otiska, pomoću kojih umetnik ostavlja trag na računima sa bankomata a njih zatim deli ljudima. Ovi radovi, u formi, lažne birokratije, imaju veoma pažljivu signaturu sa naznačenim datumom. Na jednom od računa nalazi se i 234. manifest maslačka, koji, iako proglašen nemogućim, nije bačen, već je napravljena i njegova pažljiva kopija sa drugim rednim brojem. Didaktika je možda najizraženija u jednoj od akcija u kojoj je umetnik dao celu svoju biblioteku na pozajmnicu po principu čistog poverenja.
Darko je čovek koji pažljivo sakuplja dokumente o umetnosti, analizira ih i usvaja. Ono što me je sve vreme čudilo u razgovoru koji smo vodili, jeste njegova osobina koju nisam umeo determinisati drugačije nego kao „avangardnu vitalnost“. Sva njegova specifičnost okreće se oko nekakvog duha avangardi, koji je uporan u opravdavanju svoje aktuelnosti. Engleski izraz „haunting“ koji je neko jednom definisao kao „žestoku nostalgiju“ bi odgovarao savršeno, ali za nekog drugog čoveka. Rrazgovor sa Darkom je sličan razgovoru sa Pjerom Manzonijem koji je još uvek živ, pa tu stoga nema mesta za duhove. U njegovom slučaju aproprijacija je na drugom mestu, aktuelizacija je na prvom. Uostalom, on sam navodi Jozefa Bojsa kao veliki uticaj, pokušava da sprovede projekat pokretne, auto galerije, često radi anonimno i slično Dišanovom koferu nosi svoj opus u torbi i jakni. Ova izložba je jedna odlična prilika da se taj opus „izvadi iz jakne“ i da se o njemu razgovara, što najiskrenije preporučujem.
Grupa Nouveaux Réalistes je svoju umetnost definisala kao nov način opažanja realnog a svet kao sliku iz koje se uzimaju fragmenti i ugrađuju u delo, govorili su da su zajedno na osnovu nove svesti o kolektivnoj singularnosti, i da je njihova različitost zajednička baza za njihov rad koji inststira na realnosti nasuprot liricizmu apstraktnog slikarstva. Za Darka Brajkovića ne postoji „nasuprot“ jer su novi realisti, apstraktni ekspresionisti, silikon i anarhisti… (kao i sve ostalo što je ikada bilo avangardno a zatim prošlo kroz sve tri faze maslačka), ništa drugo nego njegova realnost tj. Novo Realistička slika-svet.
Njegov rad se uklapa u ideju o estetskoj taktici (Luvass) za opstanak u aktuelnoj društvenoj realnosti. Ta društvena realnost je hiper-kapitalistička, medijski isposredovana i preopterećena istorijom. To implicitno i jeste razlog za minijaturu, pseudo-didaktiku, Lar-poor-lartizam, gerilu, dinamiku, višeslojnost i podjednako ali drugostepeno posvećivanje pažnje svemu (osvešćenu i nužnu ambivalenciju), kako umetnik kaže: „ljudi ne obraćaju pažnju na male stvari, ono što im ja kroz njih pokažem može da ih odbije ili privuče, a svakako mogu da ga gugluju, radovi su višeslojni i sama višeslojnost nasuprot jednostranosti je česta tema jer je politika jednostrana a pod-kultura višeslojna“ i dalje „ništa se ne baca jer od njega može da se napravi nešto novo, to što sam napravio mogu da sameljem i ponovo koristim, a to je (ovog puta) Maslačak.“ Darko se verovatno (po meni sigurno) nikada ne bi u potpunosti složio sa ovim tekstom. To je jasno jer njegov rad je stav, a ovaj tekst je samo stav o stavu. Ipak, nadam se, da iako opširan i težak, on ima moć da posetiocima ove izložbe donekle približi to što vide.
Zmuc, Beograd, 2010.
No Comments