18 Jun Geografija đubreta D. Nikoletić

Sledi tekst Dragane Nikoletić:

Geografija umetničkog đubreta

Internacionalna izložba „Reci: luč (svetlost)“, u glavnom gradu Slovenije, Ljubljani, u okviru jednomesečnog festivala „Svetlosna gerila“, predstavila je tridesetak autora sa svih evropskih meridijana koji se bave izradom svetlećih objekata od prerađenih, već korišćenih materijala. Reciklaža je, inače, sve prisutnija umetnička okupacija i bazira se na otporu prema hiperprodukciji i konzumerizmu, pronalaženju lepote u starom.

Međutim, izlagači ovom prilikom nisu dočarali samo svoje lične pristupe reciklaži već su posredn, izveštavali o navikama bacanja i odlaganja smeća svojih sunarodnika. Jer, đubre mnogo govori o nama samima ali i komunalnim i drugim politikama u našim državama.

Počnimo od domaćina čija je ekološka svest na tako visokom nivou da je prava umešnost pronaći bilo kakav otpadak a kamoli neki pogodan za artističku obradu. Tamo đubre dele na plastično, papirno, stakleno, metalno, biološko (u koje samo ponekad zaluta kesa) i „ostalo“. Tamo postoje kontejneri i za sijalice, tamo se čak i ulične korpe za smeće brižljivo ribaju hemijskim sredstvima. S druge strane, podrumi i ostave se po zakonu prazne samo dva puta godišnje, u zakazane dane. Znači, vidljivog đubreta nema, niti „klasičnih“ otpada (postoje malobrojni auto otpadi), a o „buvljacima“ da i ne govorimo.

Zato su slovenački umetnici „prinuđeni“ da sirovine pronalaze „preko veze“, odnosno direktno na izvorištu, u kratkom periodu pre nego što dati predmet završi u jednom od imenovanih kontejnera, a potom u reciklažnom centru.

– Za potrebe radionice sa decom i studentima koju smo organizovali u okviru Fesivala morali smo da kontaktiramo specijalizovane pogone za reciklažu. Oni su nam, istina, ovaj put veoma rado izašli u susret, ali je sav ostatak neposredno nakon preuzimanja nestao u mašinama- objašnjava Katerina Mirović, jedna od organizatora Festivala. Tako je samo dobra organizacija presudila da sledeća reinkarnacija „spašenog“ smeća bude čudesna svetlosna instalacija nazvana „Rajski vrt“. I da svoj kratki novi ciklus proživi u bujno zelenoj bašti starinske zgrade na jednom od trgova (kakvih je Ljubljana puna).

Tehno otpad

Deficit „slobodnog“ đubreta povlači poseban način umetničkog razmišljanja (koji ide od ideje, ka sredstvu izražavanja, pa time i materijalu, što u reciklaži, bar kakva se ovde najčešće praktikuje, nije uobičajeno), pa starinski bakelitni Iskra telefon (koji se ovde verovatno smatra antikom) postaje prenosilac zvuka u svetlo (prvonagrađeni rad 19-godišnjeg Aleša Presetnika), a skalamerija od svetlećih cevki, što metalnih, što staklenih, laboratorija za istraživanje (izmišljene) civilizacije Plastiksa nestale krajem 21. veka (autor Marko Kovačić se lažno predstavljao kao naučnik koji je otkrio izumrlu rasu, slično praksi naših Ilegalnih poslastičara).

Veliki broj objekata Slovenci su bazirali na potrošnom materijalu iz nove kompjuterske ere, hard diskovima, disketama, delovima digitalnih aparata… dok su tri prilično dobra rashodovana automobila (opel korsa, fiat, škoda favorit) postale svetleće staklene bašte pune plastičnog kineskog cveća (u Srbiji eksponati ne bi odskakali od vozećeg proseka). Naravno, ima i izuzetaka, ali, oni deluju nekako srpski „retro“.

Predstavnici Srbije, veoma zastupljeni na izložbi, su u čitavu priču uneli notu nostalgije prema raskošnom obilju raspoloživog otpada, skoro zaboravljenom u ostalim, severozapadnijim zemljama ostalih predstavnika (Danci i Šveđani recimo, reciklaži pristupaju iz svog tradicionalno pročišćenog ugla, koristeći prirodne materijale ili savremene na jednostavan način, dok Irci starim smatraju čipkanu venčanicu i frak)

Srpskom umetniku (Goranu Deniću) nije bilo teško da nađe „set“ starinskih poštanskih sandučića i u njih uglavi fluerescentna elektronska ljubavna pisma, ili da rastavi starinske gelendere i držače za saksije i spoji ih sa industrijskim osiguračima za struju, ili (Dragani Nikoletić) da napravi svetlosnu mrežu od odbačenih rendeta…

Ako bi, međutim, neko (od Srba) poželeo (kao Marko Crnobrnja) da ode iz okvira korišćenog, i da novim „imitira“ staro, pa da od metalnog (kao vojničkog) tuša napravi noćnu lampu, morao bi da savlada par dobro nam poznatih problema. Kako da nađe majstora „kome se isplati“, koji hoće da ugradi baš takav deo, a ne neki „sličan“, i koji ume da uradi ono što se od njega traži. Upornost se i u ovom slučaju isplati, pa je Crnobrnja osvojio drugu nagradu.

Kad Estonci pomisle na reciklažu, njima ni na kraj pameti nije đubre, ako je suditi po radu Veronike Valk. Njihova vrlo razvijena zemlja (uprkos tome što je bila deo SSSR-a, i posle politički kuburila) ima većih problema od komunalnih. Tokom zime Estonci imaju samo četiri sata dnevnog (obično magličastog) svetla, što ih čini depresivnim i suicidnim. Zato se njihovi umetnici trude da vizuelno dočaraju toplotu sunca ili da toplotom nadomeste njegov izostanak. U Ljubljani je Volkova tako ispreplela mrežu ultravioletnih niti (i napravila „vrelu“ atmosferu), dok je kod kuće osmislila ljuljaške sa grejanjem (u kojima su dremala deca i noćili klošari), blješteće igloe, ušuškane dnevne sobe na otvorenom…

„Reci: svetlost“ je pokrila i tekuću potrošnju: sijale su metalne sprej- bočice, pakovanja od kečapa i voćnih jogurta, pvc kese (one su u Sloveniji u samoodrživom, reciklažnom opticaju).

Univerzalna birokratija

Podrazumeva se da između dve gotovo susedne umetničke scene, srpske i slovenačke, postoje sličnosti, a njih je prevashodno dočarala klijentela na otvaranju izložbe. Publiku su mahom, kao i kod nas, činili prijatelji i kolege umetnika, novinarske ekipe i dežurni „blejači“ (sa po dve čaše u rukama). I tamo se, kao i ovde raspredaju priče o tome kako izlaganje nema smisla, kako je sve „već viđeno“, kako ne postoji tržište…

Jer, iako taj prvi, u kulturološkom smislu šokantni pogled, nameće utisak da je u Sloveniji, tj. Ljubljani sve (osim đubreta) okrenuto umetniku i njegovom razvoju, to, nažalost nije tačno. Iako po gradu ima odličnih izložbi, iako je vojna kasarna „Metelkova“ odavno pretvorena u kulturni centar, sa mnoštvom ateljea, umetničkih ofisa i noćnih klubova, iako su butici, pa čak i frizerski saloni koncipirani kao galerije, premda u ponudi ima mnogo unikatnih suvenira i mnogo turista, a čak se i betonske obale Ljubljanice koriste kao prostor za izlaganje, dok je na glavnom trgu ogromna bina na kojoj se odvija nešto poput BELEF-a, samo više okrenuto narodu (pa narod i „uzvraća“), jer je potpuno besplatno, a tačke izvode razne generacije umetnika, i onih koji se od malih nogu školuju za umetnike.

I ovde, kao što rekosmo, nije razrađena trgovina (a stanove krase lične fotografije i ukrasni predmeti industrijskog dizajna, i puno detalja iz Ikee i u Srbiji bolje>neprisutnog Bauhausa). Kod njih je takođe pravi podvig naći novac za realizaciju projekta (iako tamo može da se planira na tri godine, jer njihove institucije kulture imaju dugoročnije poglede), i tamo je, kao i kod nas, finansijski „zgoditak“ u bliskoj vezi sa simpatijama vlasti, koje se, opet, često menjaju. I tamo mnogo toga zavisi od dobre volje birokrata, a ne od zakona i propisa (pa je baš kod postavljanja automobila- staklenih bašti na trg ispred galerije bilo „povuci- potegni“ između organizatora i dve institucije, sa različitim jurisdikcijama, i pogledima na estetiku).