18 Jun LEFEB -sve

Beskorisno svedočanstvo jednog besmislenog događaja.

Zlatni pehar srebrne boje – glavnu nagradu LEFEB – a, održanog 5. novembra u ZMUC-u, dobio je Magični Čiča, poznatiji i kao Slikator i Dragan Radović.

Glavna nagrada u vrednosti od 840 dinara, dodeljena je jednoglasnom odlukom žirija koji su činili: Zlatko Paković, intelektualac u tranziciji i kolumnista “Danasa”, Goran Kostrović, prevodilac i urednik u izdavačkoj kući “Besna kobila”, Emil Holcer, čovek koji tvrdi da je stručnjak za fandrejzing, kao i istoričarke umetnosti i kustoskinje Jelena Spaić i Marija Radoš.

Članovi petočlanog žirija najpre su dali po dva glasa za dva vrhunska talenta besmislenih veština, ali je ključni glas jednog od članova žirija otišao Radoviću, koji je potom jednoglasno postao i pobednik LEFEB-a.

Neka reagovanja na adresiran poziv:

 Klub knjižara Madlenianum Dragi komšija, Zvanično se prijavljujem za posmatranje vašeg izuzetno zanimljivog dogadjaja. Od beskorisnih veština posedujemo svakojake, al’ se pripremamo ipak za sledeću godinu (pehar će biti naš!:-). A nadam se da ćemo ubuduće napraviti most saradnje izmedju naše dve kulturne institucije – tj. uvek ćemo se rado odazvati vašim pozivima, ako ništa drugo a ono da vam pravimo gužvu, onako beskorisno i besmisleno…. Veliki pozdrav od Maje i Duške

Ljiljana Ilić

hvala na pozivu, doći ćemo da dodatno obesmislimo čitav događaj. vidimo se, ljlija

Sanja Stanković

:)))) tju dodjem, iako me baktanje pravom kapiram diskvalifikuje k’o ucesnika…pozzz,sanja

Foto: Momir Čavić

Martina Kojić

Sve moje veštine su korisne ali ću u svakom slučaju svratiti da posmatram festival.

Ognjenka Lakićević (band Autopark)

hej, nažalost, ja sam u subotu u Zaječaru, imamo koncert tamo…baš mi je krivo što ću propustiti taj spektakl:))

Zmuc Rdaionica:

Otkažite koncert, šta drugo, a i brat ti je u žiriju pa bi sigurno bila u trci za pehar…

Tuesday

Ognjenka Lakicevic

hahaha:)) pa da, samo da se pojavim, to je već veština:)

Boris Starešina

Ovo mi se izuzetno dopada. Ubedjen sam da bih mogao da se umesham u trku za pehar, kad bi se trchalo, je li. ukoliko budem u mogutjnosti, svakako tju dotji da se oprobam u veshtinama sa ostalim takmicharima. hvala na pozivu.

Ivana Gliksman

nadam se da necemo bas sve propustiti ako se priključimo kasnije i makar ostatak večeri provedemo besmisleno

Aleksandar Vicijan

hvala na pozivu gledaću da zgubidanim toga dana i uspešno proživim jedan besmisleni dan. Pozdrav Sale

Igor Marojević

Kako mi je žao što neću moći da učestvujem! Ovo je stvarno genijalno, znam, pričao si mi Deniću, ali ja već imam dogovorene nastupe u Makedoniji od 4. do 7. novembra. Drugi put ćeš ipak morati da mi ranije javiš, mada znam da se to ne uklapa u superkoncept LEFEBa.

Zmuc Radionica

Sam znaš koliko gubiš, uživaj u Makedeniji.

Marojević

Gubim mnogo, a za sledeći festival se kandidujem darkturbofolk pesmom Astralno biće.

Sledi tekst reportera Danasa – Dragoljuba Draže Petrovića:

Šta sve možeš kad si mrtav

Pravo učešća nisu imali političari jer su njihova besmislena znanja i veštine van svake konkurencije – kažu organizatori

Kada su Zemunski mali kulturni centar, skraćeno ZMUC, i izdavačka kuća „Kornet“ raspisali konkurs za učesnike Letnjeg festivala besmislenih i beskorisnih veština (LEFEB) na mejl su im stizale raznorazne ideje. Jedna od elektronskih prepiski sa potencijalnim učesnicima izgledala je ovako:

– Zmuc radionica, February 3 at 2:57pm: Nažalost, kao članu žirija zabranjeno vam je da učestvujete na festivalu, zbog sukoba interesa. Hvala na prijavi.

– Pavle Ćosić, February 3 at 4:46pm: O dođavola! A spremio sam čitav spektakl! Mogu li da se maskiram u Borisa Tadića?

– Zmuc radionica, February 3 at 5:04pm: Ne, zbog toga što je zabranjeno učestvovanje profesionalnim političarima, pa samim tim i njihovim dvojnicima.

– Pavle Ćosić, February 3 at 5:42pm: Jao jeste, zaboravio sam i na to pravilo. Mnogo su restriktivna…

Mitar Davidović, recimo, poslao je prijavu da će praviti balončiće ustima: „Veštinu sam savladao u JNA, tačnije u Jugoslovenskoj ratnoj mornarici“. Lingvista Bojana Đorđević prijavila se za „demonstriranje veštine nesposobnosti slepog kucanja“. U prijavi je napisala: „Vreme neophodno za izvođenje veštine – jedan minut. Kratak opis veštine: Želela bih da demonstriram svoju besmislenu veštinu neumeća slepog kucanja. Slepo bih kucala pisani ili diktirani tekst uz od 60% do 100% netačnosti.“

I tako je prvi srpski Letnji festival besmislenih i beskorisnih veština konačno održan, prošle subote, usred jeseni, u prostorijama ZMUC-a na Zemunskom keju. Trajao je skoro ceo dan.

Prva tačka izvedena oko jedan po podne – vajar Marko Kovačić iz Ljubljane dva sata se pravio da je mrtav. Dok je ležao na stolu, neko iz publike otišao je do cvećare, kupio venac-suzu sa natpisom „slovenačkom umetniku“, i stavio mu ga na trbuh. Drugi su mu na oči položili novčiće. Marka sve to nije dekoncentrisalo. Posle dva sata „oživeo je“, mada je veći deo publike prešao za šank tako da je Markovo buđenje iz mrtvih primetio samo predsednik žirija Zlatko Paković, inače kolumnista Danasa.

– Da si bio mrtav do sedam uveče, dileme ko je pobednik ne bi bilo – rekao mu je Paković u poverenju.

Marko Kovačić (55) kaže da se pre ovoga samo jedanput, pre 22 godine, pravio mrtav, ali mu je više pomogao eksperiment koji su on i još 11 umetnika iz više država izveli svojevremeno u Novosibirsku.

– Pre 15 godina zatvorili su nas u sklonište za slučaj vazdušnog napada, i mi smo tu preživeli tjedan dana bez satova. Eksperiment se zvao: Gubljenja vremena. Ovo pravljenje da sam mrtav veoma je teško. Uvek nešto počne da ti smeta – ili imaš bol u krstima, ili te nešto svrbi, ali kad nešto počne da ti smeta, moraš da se koncentrišeš na to što ti smeta i to jeste neka vrsta meditacije – rekao je Marko, koji je odlučio da u Beogradu održi radionicu: „Kako se praviti da si mrtav“, za koju su se na licu mesta već prijavile dve devojke.

Emilija Andrejević je u isto vreme pisala levom i desnom rukom rečenice izokrenutim slovima, kao u ogledalu. Ona je prevodilac za francuski i pevačica bosa nove, a kaže da veštinu ima odmalena i da je usavršila kad je učila hebrejski.

Ana Tomić, advokatica, gledala je netremice u metronom.

– Veština se praktikuje tako što se pre svega aktivira metronom na takt 2/4. Zatim gledač u metronom, skraćeno GUM, seda naspram metronoma i pogledom prati kretanje njegovog klatna. Veština se može primenjivati i na druge taktove 3/4, 4/4, pa čak i na 9/8, ali tada postaje manje dosadno – objasnila je Ana tajne svog besmislenog talenta.

Dva dečaka su nekoliko minuta u isto vreme držali nosevima kašiku. Njihov tata je tvrdio da su veštinu nasledili od njega i da će je prenositi s kolena na koleno. Goran Denić, vajar, pucketao je prstima tako da posmatrač to samo čuje, a ne može da vidi.

Jelisaveta Nindža Kurjak je savijala biorazgradive kese preko stomaka. Ne gledajući u njih, pravila je savršene trouglove.

– Kesa se položi preko stomaka i prepone, zatim se savija dok se ne dobije ljupki smotuljak trouglastog oblika. Pogled pri tom treba da bludi u suprotnom smeru. Veština nije korisna jer odvrtanje kese u žurbi izuzetno frustrira i istog trena možete zažaliti što ste je savili. Izgled ljupkog smotuljka ljuto vara – objasnila je „suštinu“.

Studentkinja Lara Rajković je prebacivala spojene ruke preko glave, pa pošto nikome nije bilo jasno o čemu se tu radi, dala je kratko obrazloženje: „Spletene ruke se spajaju i otvaraju kako bi stvorile prolaz za glavu i vratile se u početni položaj.“

Alisa, ćerka novinarke Vere Nikolić, ćurlikala je. Mami je rekla: „Ne želim da pobedim, ima boljih, ali želim da osvojim pehar.“ Aja Janković, devojčica, ćerka slikarke Marije Kauzlarić, svirala je miškom. Novinarka RTS-a, koja se zatekla na zadatku, obnažila je rame i pokazala kako na njemu nastaje rupa velika kao orah. Kaže da to oduvek može da uradi. Još jedna novinarka je pokazala veštinu – smeštanje šake savijene u pesnicu u usta.

Vojislav Bešić Beške, zubar i pisac – jednom rukom je palio palidrvca šibice. Tvrdio je da ta veština, zapravo, može da bude korisna u fabrikama papira. A Dragan Radović Slikator je, kako je objasnio – trzajima srčanog mišića daleko odbacivao vertikalno uspravljena palidrvca, te doneo punu kesu pivskih čepova koje je „specijalnim pokretom prstima“ bacao na ulicu.

Tokom trajanja festivala prezentovani su i video radovi iz inostranstva. Sviranje „ Ode radosti“ na tipkama telefona. Stavljanje celih čačkalica u nos.

Profesor Nestor Janković je na snimku prezentovao kako se od korisne stvari pravi beskorisna tako što je ručno rasturio plakar na terasi. Pronalazač Ivanček prikazao je kako od štapića za ražnjiće sklapa lustere koji vise u jednom kulturnom centru u Kopru. Videli su se i pokušaji skidanja desetodinarke sa vrha nosa mimikom u ležećem položaju, brzo recitovanje abecede unazad, sporo recitovanje azbuke unapred, sudaranje debelih stomacima, a u kasnim večernjim časovima uživo je prezentovano hodanje na visokim štiklama po gardoškoj kaldrmi.

Kako nam je objasnila Vesna Tašić iz Zmuca, pravo na učešće nisu imali profesionalni političari jer su, prema tumačenju organizatora, njihova besmislena znanja i veštine van svake konkurencije.

Pobedila je besmislena veština Dragana Radovića Slikatora, bacanje palidrvaca uz pomoć srčanog mišića, zato što je dobila – najmanje glasova.

Portparol žirija Goran Kostović, prevodilac i urednik IK „Besna kobila“, rekao je da žiriju nije bilo lako da donese odluku o pobedniku imajući u vidu činjenicu da je glasanje bilo toliko javno da nikakvo potkupljivanje nije dolazilo u obzir, na šta su članovi s pravom računali.

– U završnom krugu glasanja izdvojile su se tri veštine koje su zapretile da obesmisle i sam rad žirija. Srećom pa smo pribegli oprobanoj formuli jednoglasnog biranja – dve veštine su dobile po dva glasa dok je treća dobila taj jedan glas tako da je članovima žirija ostalo samo da konstatuju da imaju jednoglasno izabranog pobednika – rekao je Kostović.

Na sopstveni pogon

LEFEB je zatvorio festival Na sopstveni pogon koji je trajao od 25. oktobra do 5. novembra u Beogradu, u organizaciji Asocijacije nezavisnih kulturnih scena Srbije, koju čine svi mali centri, grupe, organizacije, njih više od 50.

Počelo sa Ducom Pljucom

Goran Denić, umetnički direktor ZMUCA-a, kaže da je ideja za festival nastala davno, kada je Dušan Milosavljević, alijas Duca Pljuca, inspicijent u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, izvodio svoju čuvenu tačku razvlačenja pljuvačke do poda i vraćanja iste unazad.

– ZMUC tada nije postojao, DOS je počeo da pokazuje svoje pravo lice i sve je izgledalo kao da rastegljiva pljuca nikada neće presušiti. Dva naša debela prijatelja ustala su tada i naprasno počela da se sudaraju stomacima, a prisutne devojke otrčale su kući vrativši se u cipelama s visokim potpeticama i organizovale modnu reviju preko fosne iznad otvorene septičke jame u dvorištu. Svet je bio tako nov, mnoge stvari još nisu imale ime, i da bi se pomenule trebalo ih je pokazati prstom, što bi rekao Gabriel Garsija Markes u „Sto godina samoće“. Ljubav prema besmislicama delimo svi, ali smo političarima zabranili učešće jer za razliku od njih, koji se ceo svoj život profesionalno bave isključivo beskorisnim i besmislenim, mi tome možemo da se posvetimo samo jedan dan u godini – kaže Denić.

Kad je osmišljen logo festivala (LEBEF je parodija na Belef), uz pomoć NKSS i festivala „Na sopstveni pogon“, dobili su voznu kartu za specijalnog gosta festivala iz Slovenije, a Apatinska pivara im je dala buriće Jelen piva, dok, kako kažu, za predivan sunčan dan niko nije bio zaslužan. Čovek od koga je sve počelo, Duca Pljuca, ipak, nije uspeo da na festivalu izvede svoju tačku u nedostatku koncentracije, ali, kako kaže, ne odustaje: „Jednoga dana biću prvi pljucač sveta.“