18 Jan Rastko Šejić / Kafana Evropa

Rastko Šejić iz Udruženja “Šta hoćeš” smatra da je najveći mit o Evropskoj uniji bila ideja o multikulturalnosti, a danas su to evropske vrednosti uopšte, jer se o njima mnogo govori, a ne vide se u stvarnosti, posebno kada je to najpotrebnije, kao u slučaju aktuelne izbegličke krize. U intervjuu za serijal “Zašto DA NE u EU”, Šejić govori o perspektivi sektora kulture u Srbiji u vezi sa procesom evrointegracija, bojazni zbog sve jačeg insistiranja na tržišnom principu održivosti kulturne produkcije, iskustvu sa evropskim fondovima i uticaju projektne politike na mogućnosti saradnje.

– Da li ste za ulazak Srbije u EU?

R.Š: U principu da, ali to je ali… Srbija je država koja je imala čitavog 19. i 20. veka u svakom gradu po jednu kafanu koja se zvala Evropa. Nakon 5. oktobra (2000) u Srbiji je preko 70% gradjana bilo za članstvo u EU. Sada je taj broj negde ispod 50% i to je posledica delovanja EU. I to mišljenje se menja na mesečnom nivou, zahvaljujući njihovom delovanju i nedelovanju. Neprihvatanju Srbije i njene kandidature kao nekakvog ozbiljnog puta i odluke naroda, već sprečavanjem tog puta u Evropu raznim birokratskim sredstvima sprečavanjem.

– Šta očekujete od ulaska Srbije u EU u oblasti kulture?

R.Š: Najveće nade se polažu na to da ćemo imati normalniju razmenu kulture. S druge strane, mi u EU imamo jedan preterano tržišni način razmišljanja o kulturi. Zapravo, kultura je prepuštena nacijama. Jedinstvena je moneta u najvećem delu EU, jedinstvena je spoljna politika, ide se ka tome da bude jedinstvena i odbrambena politika, ali jedinstvena kulturna politika ne postoji. Ona se ostavlja na nacionalnom nivou. Ako ostane na nacionalnom nivou, ona je dovela Rumuniju i Bugarsku mnogo brže u EU zahvaljujući francuskom ekonomskom interesu, a s druge strane velikom naporu Francuske da u Rumuniji i Bugarskoj svoju kulturu nametne. Na taj način je Francuska postala neki mentor Bugarske. Ja se ne nadam tome da ćemo mi imati nekog mentora, ali se nadam da postoji način za kulturnu razmenu, za razmenu ideja, koja mora da bude dvosmerna. Jer, ukoliko EU nastavi da se ponaša u većoj meri kao jedna kolonizatorska sila koja je zasnovana isključivo na ekonomskom interesu – što i jeste njena istorija, jer je nastala kao evropska ekonomska zajednica za ugalj i čelik, mislim da to može da donese velike probleme. To je negativna strana.

– Koji su najzastupljeniji mitovi o EU u oblasti kulture?

R.Š: Očigledno da je najveći mit ono što je proglasila potpuno neuspelim Angela Merkel – mit o multikulturalnosti. “Multikulturlnost je gotova”, to je javno izgovorila jedna od najvećih liderki EU. To je najveći mit i mit koji u velikoj meri može da pojede čitavu ideju o udruživanju, koje ima i nekakvu duhovnu, kulturnu ravan. Ta kulturna ravan se u velikoj meri zasniva na rečima, a ne na delima i to jeste problem. Mi non-stop imamo mitologiju evropskih vrednosti. Ukoliko pogledamo 20 godina delovanja civilnog sektora u Srbiji, koji jeste proevropski, vidimo da se stalno priča o evropskim vrednostima, a te vrednosti niko ne može da nabroji. Mi taj mit ne vidimo kao nekakvu stvarnost. Sa krizom izbeglica, sa rastom islama u zapadnoj Evropi, sa još uvek podelom na zapadnu i istočnu Evropu, gubi se ta mitološka snaga koju bi EU morala da ima – ne na nivou kolonijalizma, nego na nivou stvarnih vrednosti. To znači da bi trebalo da bude najnormalnije – ne na osnovu projekata, da postoji velika kulturna razmena, da prosto postoji interesovanje za druge kulture. Ja ne vidim to veliko interesovanje za našu kulturu.

– S obzirom na stanje u kulturi u Srbiji i nepostojanje jedinstvene evropske kulturne politike, da li imate bilo kakva strahovanja od ulaska Srbije u EU?

R.Š: Ako uzmemo kulturu kao stvaralaštvo i kao osnovu identiteta jednog naroda – ne mislim tu na gusle, nego i na savremeno stvaralaštvo, na sve ono što je istorija kulturne produkcije – ona jeste osnova jednog naroda i jednog prostora i na taj način ga shvata u velikoj meri EU. I zbog toga i ne postoji zajednička kulturna politika. Ono što mene plaši jeste gubitak te produkcije – prebacivanje čitavog sistema kulture na tržišni princip i nemogućnost stvaranja kulture koja jeste trajno dobro. Onoga što je ideja javnog dobra. To se gubi.

– Kakva su iskustva Vaše organizacije sa evropskim fondovima, procedurama…

R.Š: Zapravo, mala, partnerska, u nekoliko situacija, u neposrednoj komunikaciji sa nekoliko organizacija iz Evrope, ali ne u velikim evropskim projektima. To je prosto zastrašujuće. Mi smo mala autorska grupa i veoma je zastrašujuće ući u tu Bibliju u kojoj treba popuniti sve i nadati se i imati novac unapred da se plati veći deo troškova da bi on mogao da se refundira. To je nemoguće za male organizacije, to stvara situaciju da samo veće organizacije imaju prostora da naprave nekakva čuda, a da manjim organizacijama taj prostor prestaje da postoji. Što nije logično, ukoliko želimo da postoji varijetet scene, pošto on mora da se zasniva na mogućnosti lične inicijative – da svako ko ima najbolju ideju da može da je ostvari. Insistiranje na strateškom planiranju, na dugogodišnjem planiranju iz monetarnih i ekonomskih razloga često nije najbolji način da bi mogla da napreduje kultura.

– Šta mislite o, uslovno rečeno, evropskoj projektnoj politici?

R.Š: Pravljenje multikulti, multinacionalnih projekata programski, a ne zasnovanih na ideji, znači da se stvara nešto sa ciljem da mora tako da bude, da moraju partneri da budu iz više evropskih zemalja da bi bilo prihvatljivo kao projekat EU. To često stvara neprirodne saveze. Na taj način globalizacija nije moguća. Postoji jezička ili neka druga barijera, često je vrlo važno da neka stvar prvo bude isprobana na lokalnom nivou, a da to bude evropski projekat i da bude podržana od EU da bi mogla dugoročno da bude primenjivana kao model u drugim delovima. Kada smo 90-ih godina stvarali Otpor, mi smo krenuli u jednu srpsku priču, koja se dešava u Srbiji, i sa jednim vrlo jasnim ciljem, sa jasnim dozom kreativnih proizvoda pokrenuli smo veliki broj ljudi. Onda je taj isti projekat koji smo napravili primenjivan na drugim nacijama, bez ikakvog prilagodjavanja njihovoj kulturi, što je besmisleno. Tu pesnicu su nosili i ultranacionalisti u Moldaviji i prozapadnjaci u Ukrajini… Korišćeni su isti modeli, ista vrsta performansa koji smo mi zamislili. To je stvorilo neprirodne uslove. Nije postojalo lokalno, nacionalno prilagodjavanje onoga što su kulturne vrednosti, jer to je jezik kulture.

(SEEcult.org)

Razgovor sa Rastkom Šejićem iz udruženja Šta hoćeš deo je projekta “Zašto DA NE u EU?” koji ZMUC i SEEcult.org realizuju kroz seriju intervjua sa akterima sektora kulture u Srbije u vezi sa mitovima, očekivanjima, strahovima i dilemama kulturne scene u vezi sa priključenjem EU. Sagovornici su i evroentuzijasti, i evroskeptici, i neopredeljeni – kako sa institucionalne, tako i sa nezavisne scene.

Među sagovornicima su i: dugogodišnji direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović, direktorka Remonta – nezavisne umetničke asocijacije Darka Radosavljević, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu Zoran Ćirjaković, filmski scenarista Dimitrije Vojnov, pevač grupe Darkwood Dub Dejan Vučetić Vuča…

Pozivamo sve da se priključe raspravi u okviru Facebook strane projekta “Zašto DA NE u EU?”, a argumentovane komentare uzećemo u obzir prilikom daljeg istraživanja i analize.

Projekat “Zašto DA NE u EU?” podržala je Kancelarija Vlade Srbije za evropske integracije.