18 Oct Trouglovanje / Intervju sa Marinom Marković

Trouglovanje: Regionalna razmena umetnika (Srbija, Crna Gora, Albanija) / 2015

3 kustosa x 3 umetnika x 3 grada

Triangulacija ili trouglovanjeje  rezidencijalni boravak umetnika u tri različita regionalna grada, tokom kojeg oni uspostavljaju blisku saradnju sa jednim lokalnim kustosom i umetnikom. U situaciji koju projekat Trouglovanje uspostavlja, pretpostavljena dva ugla zastupaju domaćini izložbe kustos i umetnik, a koji određuju poziciju gostujućeg umetnika. Odnosi se bitno usložnjavaju uzvratnim gostovanjem.

Projekat je inspirisan pojmom triangulacije preuzetim iz psihologije. On podrazumeva prevazilaženje barijera, na način da se komunikacija ostvaruje preko treće osobe, a sa ciljem stvaranja nepredvidive dinamike. Trouglovanje uvođenjem treće osobe u lokalnu, poznatu I definisanu sredinu utiče na otvaranje novih pitanja i savremenih tema. Trouglovanje daje nov sadržaj i značenje toj komunikaciji, a samim tim deluje kao platforma za realizovanje savremenih umetničkih izraza. Konkuretnost koja se ostvaruje uvođenjem trećeg člana, doprinosi raznolikosti sadržaja finalne prezentacije/izložbe, jer se oslanja na različite izvore inspiracije.

Tehnički posmatrano, projekat se ostvaruje u tri regionalna grada(Beograd, Tirana, Podgorica) u tri države (Srbija, Crna Gora, Albanija) u saradnji tri organizacijesa tri kustosa i tri umetnika (naknadno selektovana).

Ovaj projekat stimuliše i i lokalnu i regionalnu saradnju umetnika i kustosa, ali deluje I kao alternativna I nepredvidiva mreža u kojoj uvođenje trećeg člana može konceptualno osnažiti dvosmernu saradnju koja često deluje hermetički.

Takođe, projekat podrazumeva i nastavak saradnje organizacija iz Srbije, Crne Gore i Albanije koje već treću godinu za redom sarađju u okviru višegodišnjeg projekta Mobilne rezidencije.

Projekat prati finalni događaj u svakom od navedenih centara, u formatu izložbe ili prezentacije.

Projekat prati I vizuelna grafika koja odgovara simbolu trougla i uz pomoć koje se mapira dinamika Trouglovanja.

Projekat podržava Ministarstvo kulture Republike Srbije.

Intervju

Prvi put izlažeš u Tirani a ujedno i prvi put javno govoriš o roze boji, o tome u kom kontekstu je koristiš. Da li je ovo tvoje svojevrsno autovanje posledica trougla koji si sa kustoskinjom Majom Ćirić i publikom stvorila u Tirani ili je došlo kao posledica razgovora i kontakata koje si imala sa lokalnim umetnicima i kustosima?

Moram da priznam da je kustoskinja Maja Ciric podstakla«raskrinkavanje» roze bojeJJa se kroz sve svoje radove igram sa stereotipnom ženskastom estetikom koja nije baš svojstvena feminističkoj praksi,i to cesto zna da dovede do pogresnog citanja.Pored namere da «zenskom bojom» dekonstruisem i stereotipe i konstruktezenstvenosti , ROZA je oduvek bila i moja estetska strategijada sve ono «sto nije lako progutati» uvijem u secerlemastu oblandu, da kamufliram bol, da prikrijem i nasminkam.U saradnji sa Majom napravila sam trojezicnu legendu gde sam sistematicno objasnila sta Roza u mom stvaralastvu oznacava : Roza –> Obmana – Bol – naredba, kamuflaza, eufemizam, ulepsavanje,zig…> Inace napomenula bih Majin uticaj je bio od izuzetnog znacaja, ne samo u kontekstu projekta izvedenog u Tirani vec je na mene ostavio trag u nacinu mog daljeg umetnickog promisljanja .

Prilikom povratka iz Albanije, dok smo se vozili iz Drača prema Crnoj Gori, rekla si da u ovom trenutku, kada bi ti se postavio izbor gde bi radije živela, u Tirani ili New York-u, rekla si – u Tirani. U ranijem intervjuu govoriš o tome da u New York-u nemaš vremena za sopstveni rad več jedino za trku za novcem. To je uobičajena percepcija Amerike. Da li je ova želja za Tiranom stereotip koji treba da idealnog drugog(ALB) pretvara u alternativu velikom drugom(USA)?

Da, to je istina, ali nije u pitanju samo Albanija u pitanju je Balkan. Potrebna mi je ravnoteza u odnosu na New York a ja ravnotezu inace u zivotu nalazim samo u zonglianju ekstremima.Na ovom tlu disem duboko u Njujorku konstantno ostajem bez daha. NYC ima tu suludu maničnu energiju koja je kompatibilna sa mojom, tamo nemam ni mali nagovestaja komfora, to je rollercoaster koji neprestano vozi, ekstaza, tahikardija, konstantna eksplozija senzacija koja nema kad da se isprocesuira. Posete otvaranjima, eventi, studio vizite I jurnjava za dolarima ne ostavljaju vremena za samu kontemplaciju I produkciju radova. Konstantno predstavljam svoj rad i sve zaista jeste u toj pojavnosti; sto meni uopšte nije teško, jer je to performans sam po sebi. Potrebno mi je da se vratim na mesto gde sam sposobna da iskontempliram, da budem ususkana I spokojna, gde sam produktivna I gde mogu da igram na stolu u kafani. Ja ne vidim Albaniju kao Drugog, niti imam svoju poziciju u skladu sa kojom bih uopste ista percipirala kao Drugost. Ja nemam kucu, I svuda se osecam kao kod kuce.

Pozvana si da učestvuješ u velikoj međunarodnoj izložbi „Informal mind 2“ u Tirani, u novembru 2015, bila si i učesnik preko skype-a prošle godine, misliš li da je poziv usledio kao posledica tvoje rezidencije u Tirani ili je tvoj rad prepoznat u međunarodnim okvirima kao bitan?

Poziv je svakako posledica rezidencijalnog boravka u Tirani jer sam imala priliku da licno upoznam kustosa INFORMAL MIND-a , Kloda Dedju i predstavim mu neke od projekata na kojima radim. Ne bih rekla da je moj rad bitan na medjunarodnoj sceni ali je svakako prisutan mozda i vise nego na domacoj. Ja sam izlagala u oko 30tak zemalja i volela bih da se u narednih par godina mnogo vise nego do sad fokusiram na region.

Vas dve ste podstakle bitne tzv. ženske teme o kojima se promišlja isključivo izvan balkanskog main stream-a, mada koliko vidim ovdašnji main stream je alternativa u odnosu npr. na njujorški. Da li sam u pravu?

 Telo, zensko telo, je u mom radu centralni motiv i medij, subjekat i objeka. Istrazivanje “zenskih tema” je pocelo od licnog problema sa anoreksijom, radova gde sam se bavila restrikcijama, neprihvatanjem tela i obsesijom da se ono kontrolise, preko radova vezanim za konzumerizam i iskrivljenu medijsku sliku tela kao i kroz serije radova o nametnutim idealima zenske lepote od strane drustva. Skoriji radovi vise stavljajuakcenat na pritisak,sta se od zene ocekuje, sta ona “mora biti”, na njenu biolosku I sociolosku zadatost .Rezidencijalni progam nosi naziv Trouglovanje, i mi smo izabrale Rub kao konstutivni deo trougla, i fokusirajuci se na rubni polozoj zene na Balkanu kao i na subvertivni potencijal marginalne pozicije.

Radiš kao bouncer u njujorškim klubovima. Da li možeš da zamisliš situaciju u kojoj to isto radiš u Beogradu?

Najiskrenije, mogu da zamislim sebe kako radim najrazlicije poslove nebitno gde. Ja sam jos davno sama sa sobom odlucila da ne zelim da pravim nikakve kompromise u svojoj umetnosti zarad njene komercijalizacije sto je dovelo do toga da je moj «radnicki» CV daleko raznovrsniji i obimniji od mog umetnickog CV. Deluje gotovo kao rad sam po sebi, ja sam «umetnica» ali i bouncer, cistacica, dizajnerka, asistentkinja drugog umetnika, peracica sudova, kelnerica, prodavacica,igracica u drag queen baru, uciteljica, babysiterka.. Svi ti poslovi su mi dali ogromno iskustvo koje inkorporiram u svoje radove,pregrst kontakata iz najrazlicitijih sfera ali i oduzeli dragoceno vreme da se bavim onim sto jedino zelim a to je umetnost. Ja majkemi verujem da ce jednog dana moja profesija istinski i biti moja profesija, spremna sam da se zrtvujem zarad toga (makar to sve bila deluzija) i bezgranicno sam strpljiva.